Живојин
Ђукановић – Звицер
петак, 2. март 2012.
Јуначка азбука
О дружино кад смо посједали
Што гуслару не би
гусле дали,
Вјековима он је
разговара
И војника и свога
владара,
Калио је душу у јунака
Када брани земљу од
Турака,
А пјесмом му лијечио
ране
Док слободе дочекасмо
дане,
И свалисмо ропство
вјековито
Он и пјесма танко
гласовито
Јечали су кроз кланце
и горе
И славили дате крви
море
Свих народа и свих
народности
Што на браник оставише
кости,
И кроз огањ, нерод и
уљеза
Поломише док се
ропство свеза
Да од сада једним
срцем дишу
И заједно историју
пишу.
Па ево их висе о
дувару,
Да их сложно додамо
гуслару.
Погледајте како јавор
сија,
Та свијетла наша
историја.
Видите ли како на њих
цвјета
Гроб Милошев ка
подумијента.
А одатле до високих
крила
Домовина како се
развила,
Ловор вјенац опаса
ширине,
То су међе наше
домовине,
А нијесу гусалах ивице
Но знак више нема
издајице.
Нити ћемо подизат'
војника
Да одступи стопе са
браника,
Па да крила носе
освајачи
И стотину пута да су
јачи,
Да аждаје носе више
главе
Ми смо спремни к'о
коса за траве
Да га сложно вазда
дочекамо
Икад више окрене ли
амо.
А чиме нас освајачи
куну,
То гроб његов подупире
струну
Да би гуслар мога
запјевати
Врати ли се на нас кад
зарати.
Ова кожа што душмане
плаши
То гробови пропјеваше
наши
Па уз гусле како
поглед ходи
Свуд су броди ђе
дођемо води!
Ниђе нема какве
закучице
Сем свијетле зоре и
Данице,
С Милошева гроба до
крчала
Два су чвора струне
закључала.
Утопила сузе у чворове
Као ропство на границе
ове.
Што су тако затегнуте
струне,
То се народ овој земљи
куне
Да ће стајат к'о
запета пушка
Док у њега буде глава
мушка,
Да ће душман само
преко леша
Наше зоре с мраком да
мијеша.
Не вјерујем ни тада
душману
Да би свјетлост одузео
дану,
Поручује струна док се
стеже:
Најјачи смо кад нам је
најтеже!
Па гудало као топуз
јако
Мријет ће се једном
свакојако,
Што се држе гусле
преко крила
То је мајка чедо
загрлила
И овим га учи
завјетима
Слога с браћом а смрт
душманима!
Што најбоље с тамјана
јекнуше
Ропски ланци паше па
звекнуше,
А на гусле с њине
друге стране
Погледује Страхињићу
бане
На бесмртног Вука
Караџића
Ђе правопис пише из
Тршића,
А Вук гледа Петровића
Рада
Ствара лучу и у њу се
нада.
Гледај ове љепоте и
дике
И јуначке славе и
одлике.
Види јата славних
војсковођа,
Међу њима вожда
Карађорђа
Како Порту забавља о
јаду
А сад ћемо ову гарду
младу
Погледати к'о небо
навише
Шта на ове наше гусле
пише.
Ту ђе гуслар гусле
руком хвата
Термопил је последњега
рата.
Овудије Сутјеска
протиче,
Ту нам Сава у легенду
нуче,
Туда тече челик ватра
жива,
Ту је наших седам
офанзива.
То је наша у побједу
вјера
И на небо јуриш
пролетера,
То је наших милион жртава
То је наша слобода и
слава;
А при врху
најсвјетлијег крова
Утврђена кључаница
ова,
Ђе је соко раширио
крила
То сви знамо, браћо
моја, мила!
То је братство, слога
и слобода
И јединство нашијех
народа,
Извезено као крила ова
Зл будућа покољења
нова,
Па на гусле ка' на
небо горе
Ће се мјесец и
звијезде боре
Да имају на небеса
мјеста
Слобода је и ту
ропство неста.
И на ове бесмртне
врхунце
На гусле се наслонило
сунце,
И одатле нашу земљу
грије
Стваралаштво цијеле
нације
Што завјетом висе о
дувару.
То чувамо традицију
стару.
Зато гусле додајмо
гуслару!
Ево, сине, аманет
народа
И са њиме дружина их
дода,
Да нам братске
овеселиш ране
И запјеваш за крваве
дане;
Кад зрак сунца кроз
пушку идаше
А патни га народ
желијаше,
Који данас гради
домовину,
Кад синови народни
почину
Да одморе уморене
руке.
Запјевај нам за
витешке муке.
За јуначка прегнућа и
Дјела
Кад нам земља ниче из
пепела,
Слободарство нашијех
ђедова
Кријепиће покољења
нова,
Да су кадри стићи и
утећи
И на страшно мјесто
постојати
Као наши земанима преци.
Запјевај нам и пјесму
нам реци,
Уз гусле је, кажи
њојзи хвала
Дух јуначки што је
одржала
Поштујући закон
неумрли
Узе гуслар гусле и
загрли.
Кликну, викну с
престола слободе,
А пјесма му ко ријека
оде
Низ равнице земљом до
границе,
Да њом поји колијевке наше.
Од Марице пјесму
почињаше,
Па настави у овоме
боју
Слога спаси ђедовину
моју,
И док она бјеше међу
нама
Душман љуби жеље у
ранама;
И грдан се врати преко
мора,
Али сјеме посија
раздора,
Па кад оно на балкану
ниче
И Азијат на границу
кличе,
Да нам отме оно што је
наше
Залуд Лазар војску
окупљаше,
Јер се земља неслоге
не пази
Зато њојзи Косово
долази.
Пошто слога заспала
бијаше,
А неслога круном
цароваше
Да би слоге бијаше нам
боље,
Јер не бише на Косово
поље
Погинуло хиљаде
Милоша,
А један је до Мурата
доша;
Сви остали залуд живот
даше
Тек што главом ропство
крунисаше.
Ал' се ни гроб њихов
није нада
Пет вјекова да ће то
да влада,
Да се пјева и
приповиједа
Да се слогом постиже
побједа,
Да потомству то буде
азбука
Рад неслоге и
Бранковић Вука
Српству роди невоља и
мука,
И цвијеће пуних пет
вјекова,
А крвари патна земља
ова
Да поврати слогу и
слободу;
Али вође не бјеше
народу
Да га сложи, да га
уједини,
Но неслога вазда своје
чини.
Сложити се никад не
могасмо,
Зато тако дуго
робовасмо.
Ето, то је та кривица
наша
Што Лазара замијени
паша,
Због неслоге српских
великаша,
Ради тога српско
царство паде
А Краљевић вазалом
постаде;
Те је црква преклињала
бога
Да се врати међу браћу
слога,
И палила воштане
свијеће
Дако Србин икад има
среће,
Да заједно с браћом у
бој оде
И отвори врата од
слободе.
А народ се клања од
невоље
Да туђина што прије
закоље,
Да ближњему муке не
гледају
Кад неслога неда да
истрају.
Тежа им је била него
ропство,
А гора ће бити за
потомство.
Лакше бјеше погинут'
јунаку
Него вијек проводит' у
мраку,
Узалуд су варнице
врцале
Кад им силе још нијесу
дале
Да се из њих буктиња
разгара;
Тек се чета од хајдука
ствара
Да отвара путе и
богазе,
А ускоци са мора
полазе
Да раскину ланце и
окове,
Да се неђе сретну кроз
вјекове.
Посијаше јуначко
стремљење
За далеко неко
покољење!
Док су тако вјекови
гамбали
Душману су преци
ударали,
Враћали су међу собом
слогу
И гинули молећи се
богу.
Ал' не знаху тада ти
соколи
Да је сабља бог који
се моли,
Да с људима умире и
цвјета
Зло и добро овога
свијета;
Да већега не постоји
бога
Него што је у народу
слога,
Да је ради несложнога
рада
Од невоље гуслар пјева
тада:
Косово се црвени
ицрни,
Боже један на добро
обрни!
Каква мука бјеше на
Србина,
Сат бијаше при дану
година,
А неђеља највиша
планина!
Тек што бјеше љето ил'
година
Кад подносит' мораш
душманина!
Па куд ли ће несрећни
вјекови
Које мора трпјет'
народ ови,
У зло мрака без
сунчева зрака
Довијека жалећи
јунака?
Изгуби га чим сабљом
замане,
А никако неће да
осване!
Све се вијек за
вијеком ниже
Ропски облак неће да
се диже;
Понекад га вјетрови
размакну
Бранковиће боље да
истакну,
Да их народ према
сунцу види,
Да се од њих поврх
мука стиди!
Ал' ни ропство довијек
не може
Него браћа могу да се
сложе,
Па кад мину страшних
пет вјекова
Испуни се жеља
србинова
Шумадија српско чедо
роди
Да Србију мајку
ослободи:
То петровић бјеше
карађорђе,
За њим кука и мотика
пође.
Народ маче из срца
износи
У вјекове ропство те
раскоси.
Па кад вакат од весеља
дође
Драга браћо, да вам
пјевам ође:
На овоме мјесту међу
нама
Поздрављам вас с
пјесмом и гуслама.
А од кад ми рука гусле
узе
Толико сам пута отро
сузе,
Пјевајући ране рода
мога
Да сам небих
пребројати мога.
Сад ћемо се, браћо,
послушати,
Ја ћу пјеват' пјесник
ће писати.
Пријавите се на:
Постови (Atom)