петак, 2. март 2012.

Витез са Медуна


Пошто нема таквога јунака

Да посјече Миљанова Марка,

Чу се абер од отровне злице

Јусуф бега, главе Подгорице,

Грдно мисли, а још грђе рече,

Ко Маркову главу посијече

И са њом ми муштулук ухвати,

Не паде му ни на крај памети,

Да ће му је Марко донијети.

Глас уцјене до Марка кад стиже

Тај се јунак с Цетиња диже,

Да се спреми за мегдана љута.

Још изводи свога Арнаута,

Узјаха га и коња ошину,

Па ко муња Црном Гором мину.

Кад обале пређе на Ситници

С Арнаутом крену Подгорици.

Што је Турска за њега не важи,

Него крену Јусуфа да тражи.

У град уђе, Морачу размину

Страшни гнијев у очи му сину.

Тако храбро прегнуће његово

Само памти крваво косово;

Где се Милош изнад турског цара

С војводама својим разговара.

И старина Никац од Ровина

Кад Ћехају под шатором оде

Те му каза цијену слободе.

Сем овога прије нит' послије

Нико тако урадио није.

Кад сам Марко бану међу Турке,

Да виш њине и бруке, и муке,

Не би прије ни гром из облака

Направио пустош по сокака,

Све се сакри иза ћепенака,

А од језда градом стаде јека

Извршава Марко што је река.

А читав град поред воде Зете

Ту се сакри, Марка да не срете.

Све то бјеху паше и субаше

Што султана свога обрукаше,

Кад јуначке обрнуше плећи

И тражаху гдје ће ко утећи.

Још им оџа с минарета збори

Не би јаче ни сав град да гори:

„Бјеж'те Турци, кукала вам мајка,

Ето у град Миљанова Марка.

Склањајте се, бијеле ми браде,

Урадит' ће што громови раде;

Јер је за зло наше веље доша,

У њега је срце три Милоша!“

Силни Турци, ма на старој муци,

Задрхта им оружје у руци.

Не смјеху га гађат' са чардака,

А камоли изаћи пред Марка.

У том Марко у облаку праха,

Подгорицом нијемом од страха;

И за себе најсветлијем дану,

Пред дворове Јусуф-бега бану.

„Јеси л' на хан“, тресну испред двора,

Моју главу, твоје благо тражи.

Ту сам, беже, Марко не побјеже!

Што си река, сабљом сад докажи!“

Одговара Јусо кроза зубе

Да га када за уши не скубе:

„Ко си море, ил' која си војска,

Харамијо једна црногорска“.

Одговори са толико бата,

А кад виђе ко му је пред врата,

Три га љетне 'ватише грознице,

Смрже му се језик у вилице,

Грашке зноја сквасише му чело,

А на кости задрхта тијело.

Страх велики у прси га стега,

А була се привила уз њега,

Ко бајаги да га окуражи

Не зна јадна, чојство се не тражи.

Би кадуна да га разговори

Но јој Јусо одмах одговори:

„Дај, прекини све је за бадава

За мачка је много вола глава“.

Чу се опет: „Дај излази више,

Нећеш своје унијет, каише,

Извукуј се испод тих димија

Доста си их на себе привија!

Држи сада што си река прије,

Хајд, на мегдан па ко га добије“.

Од стр'а Јусо ћаше пуштит' душу,

Но се сакри у наку каушу

Па у страху рече були „Јао!

Ја сам данас мој бостан обрао“.

Опет Марко са сокака виче:

„Дај, излази, највиши крвниче

Кукавице од горега соја.

Ево глава на рамена моја.

Ту је Марко што га Јусо тражи,

Дај Турчине главом се покажи!

Јуче си ме тако поздравио

Што си данас то заборавио

О, Турчине, познајеш ми име,

Где се бије, крит' се добро није,

А још горе обрнути плећи

Ками мајци нећеш ми утећи!

Чека, си ме ка' сунце озеба

Па ме мушки срети како треба“:

Јусуф с градом све једнако – ћути ,

Киван Марко све се више љути,

Чекајући Јуса да изађе

Па му опет говорити зађе:

„Откад ти је зли настанак био

Јеси л' икад ријеч извршио?

Одржи је бар овога реда

Да унучад не проклињу ђеда.

Сви ће Турци редом да те коре

И да твој траг пријекором море“.

Залуд Марко с Арнаута зове,

Јер не види муке Јусуфове,

Бјеше ближи смрти, но животу,

Не смије изаћ, на своју срамоту.

Види своју главу већ на коцу,

Па не смије к томе Црногорцу;

Нит' отворит врата од џенета,

Једино га страх у томе смета.

Онда мајка, стара беговица,

Виђе сина обрљана лица,

На оружје паде му срамота,

Али 'оће живот да му сконта.

Љубав мајке на то је нагони,

Па изађе пред Марка да моли:

„Хајде, Марко, откуд си дошао,

То што тражиш нијеси нашао.

Знам да теби то не одговара,

Но те моли једна мајка стара,

Једна капља што да смета мору,

Ил' твојему јунаштву и зору,

Неј с Јусуфом истражити Турке,

Ал' ћеш мени прекратити муке,

Па ко људи и прави јунаци,

Дај услиши молбу тужној мајци“:

Заклиње га у светог Јована

Којему се Јусуф сада клања,

Са њим куми, у њега се нада;

Мртво име да сачува сада.

Пошто сабљу на мегдан обрука,

Па сад кумство тражи у хајдука

Да му дадне живот на мегдану,

Ма не њему, но светом Јовану;

Српској слави и српској светињи

Да та поган неправду не чини,

Уз то благо велико му нуди,

Само сабља Јусу да не суди,

Нуди Фата кол'ко 'оће злата

Доћераће два Јусова хата,

Сваки начин тражи да га спаси,

Но се у том и Марко огласи:

„Ваша рана плаћа се парама,

Црногорцу са главом на коцу!

Ока злата за оку јунака

То ј' обичај само у Турака,

Да му пуштих двије жице крви

Нит би био последњи ни први.

Па кад не см'је на мегдан изаћи,

Марко ће га други пут пронаћи“.

Па одјезди кроз турске сокаке,

Као муња кроз тмурне облаке...

Даде огањ љутом самокресу,

Комови се над Медуном тресу.



1 коментар:

  1. Пјесма је ремек дјелом, врхунски је одгусло Радоица Бугарин али у нешто измијењеном облику.

    ОдговориИзбриши