Новици Церовићу

Најсмјелији првак у прваке

Његошу је тврду ријеч дао,

Да ће њему изгинулу браћу

Осветити како буде знао.

Храбар као Милош на Косову,

У бусији лав му раван није,

Љут јатаган у десници стеже,

За пас паше кубурлије двије.

Испод тока у прси јуначке,

Лавље срце братску тугу крије,

Горд ко Ловћен, постојан у свему,

Новица је, други нико није.

Тврду ријеч, ко Дурмитор што је,

Главом јемчи, смјело испуњава,

Славни вођа јуначког племена,

Прва сабља и завјере глава.

На Мљетичку, мјесту дробњачкоме,

Добавише гатачког риса,

Стиже Ченгић да купи хараче,

А Новица оствари замиса,.

Отоманског царства сабљу прву,

На Мљетичку зенђила Дробњака,

Скрши, сможди, здроби и разнесе,

Силан Ченгић не хвата балчака.

Нијем оста под ударом муње

Ахмет Баук из боја побјеже,

Виђе сабљу у Мирковој руци,

Ђе му аге и бегове реже.

Касно му је да запита Ђока,

Окле трећи вођа од хајдука,

Силан ага гледа пут истока,

Од Шуја му додијала мука.

Задњи часи великом Турчину,

И под мртвим би земља да гори,

Ватра ватру са крвљу истули,

То Новица и збори и твори.

Муња облак разби на четворо,

Оштро гвожђе милости не проси,

Јунаштвом се до неба издиже,

Бан Његошу, дар најљепши носи.

Јаук муком за гору залази,

Крв се мрзне, лешеви се хладе,

Прса шире, побједа и жртве,

Браћу гледа Петровићу Раде.

Звона јече да Граховац чује,

Његош срета Новицу и вође,

Липник није више што је био,

Мирно Ченгић на Цетиње дође.