петак, 2. март 2012.

Крвава кошуља


Три конака од обале морске,


Кроз крваве кланце црногорске,


Једног дана мрки вуци вију,


Низ планину тврду Громовију.


То не бјеху од планине вуци,


Но рањени из горе хајдуци,


Ал' се Турци јаду досјетише,


Па бусију њима направише.


Пола чете у бусију паде,


Друго пола и рана допаде,


Па крвави, ко ханџари њини,


Превијају ране по планини,


Листом горе и зелене траве,


Праве мелем за ране крваве.


А који је до извора стига,


К'о да се је из мртвијех дига,


Погибије и полома тога,


Не знаваху један за другога.


Харамбаша са највише рана,


Најпоследњи изађе с мегдана,


И њему би пала глава с врата


Но имаше крилатога хата,


Па рањена господара носи,


Танкој кули на Хајдучкој коси.


Али Турци по трагу крваву,


За њим иду да му скину главу,


Тек други дан у несрећну зору,


Харамбаша Јанко стиже двору,


За гриву се алата држаше,


Да би даље више не могаше.


Њему ђеце тек прирасло двоје,


Притрчаше носећи завоје,


Те син Марко и шћерка Јелена,


Унијеше свог оца рањена.


Припоможе својој ђеци мајка,


У том бану десетак Турака,


Међу њима Лемешић Османе,


По хајдуку рањеном да мане,


Те крај Марка посијече Јанка,


Па одјезди са четом Турака.


Но шта ради Јанкова Љубица,


Гледа ђецу како жале оца,


Па кошуљу с мртва Јанка скину,


И даде је своме Марку сину,


Још му рече: „Ти си мушка глава,


И срећна ти кошуља крвава!


Кад порастеш, ти оца освети,


То су наши стари аманети,


Само ће се теби показати,


Да оружје требаш опасати,


Кад крв стане с кошуље капати.


Док сретнеш очевог убицу,


Вјежбај око, а снажи десницу!“


Осмог љета, бијаше пред вече,


Крв с кошуље Јанкове потече,


Па се Марко спреми без ризика,


Да очева потражи крвника.


Вук од вука, нико пред њим први,


А још жедан Османове крви,


С Лемешићем крену да се срете,


Дошао је вакат од освете.


Зорно момче, кршно к'о планина,


Вјешт на сабљу, на добра ђогина,


Језди гором три дана бијела,


Докле га је добра срећа срела,


Па западе за танку јелику,


Да својему удари крвнику,


Но му ђога поплаши дивина,


А још бјеше чета у Турчина.


Али Марко мушки загон чини,


С Турцима се погна по планини,


Ударио на десет Турака,


Па ни мало не чини узмака


Пола турске посијече чете,


Ал' комади и са њега лете,


Навалила множина и сила,


Не би главу унијела крила.


Док му тјело ханџар комадаше,


Марко с једном мишљу умираше:


„Залуду их посјекох петину,


Кад умаче крвник низ планину,


Какве вајде што их паде доста,


Кад ми Јанко неосвећен оста.


Сад освета двије крви иште,


А наше се угаси огњиште.


Како сада пред оца изаћи,


Хоће ли се Црногорац наћи,


Да л' ће мајка подићи јунака,


Да освети и мене и Јанка.“


То мишљаше док земљи падаше,


Ту посјече Марка Црногорца,


Син убице његовога оца.


Изда Марка срећа на мегдану,


Те и њему руса глава пану.


Сестра Јела на бијелу кулу


Доби другу крваву кошуљу.


Јели бјеше мајка остарала,


За удају Јела већ стасала,


Вила права на гори настала,


Јес, Јелица као љубичица,


Пут мирише којим она прође


Сто просаца на годину дође.


Збори мајка: „Удаји се шћери,


Од стотине једног одабери!


На вријеме стварај своју срећу


Видиш Јело да ја дуго нећу,


Пуст је живот к'о ова планина,


Ако немаш свога домаћина.“


Јелена јој на то одговара:


„Знам да женско није за ханџара,


Брата немам, а рођака није,


Ал' кошуље крваве су двије,


Које траже за главу освету,


Па тако ми свега на свијету,


Ја ћу узет' оног Црногорца,


Ко ми брата освети и оца,


Друкчије се нећу удавати,


Нит' ће за ме долазити свати.“


Кад глас чудан оде по свијету,


Јела себе дава за освету,


Сад момцима неће лако бити,


Ђевојачку руку запросити,


Само двије од крвника главе,


Могу бурму на прст да јој ставе.


Просиоци сада не честају,


Јер услове за женидбу знају,


Само дође Ненад Лисовина,


На својега претила ждралина.


Зорно момче ко и једно прије,


На Јелине услове се смије,


Јер су такви надри пустахије,


Па јој рече: „Не бих долазио


Да нијесам тако наумио.“


Ал' му није ни на крај памети,


Да јој оца и брата освети,


Стало му је до љепоте њене,


Па јој рече: „Јело вјеруј мене


Тијех ћу те излијечит рана,


Овом сабљом до Митрова дана.


Прије него лист опане с горе,


Но ме води у бијеле дворе.“


На несрећу што ј, од свега бржа,


Јела своју ријеч ту одржа,


Љепотом се њеном Ненад слади,


Ал' срамотно и погански ради.


Не гледа га Јела оком више,


А сњегови друме затворише,


Њој се леде низ образе сузе,


Превари је и нарок јој узе.


Но сад Ненад прича по свијету,


Што сад Јела не тражи освету.


Кад то чуо хајдуче Јоване,


Он прољеће чека да осване,


Да се гора у свој лист обуче,


Јер се сјећа, као да би јуче,


Бијаше му отац на умору,


Збораше му на бијелу двору:


„Имам на се седамнаест рана,


Од пушака и од јатагана,


Тридес'т љета идох у хајдуке


За спас наше раје голоруке,


Све у чету Јанка Црногорца,


Зато прими аманет од оца,


Јанко бјеше чети харамбаша,


Таквог орла не виђох крсташа,


Живот ми је три пута спасава,


Да ми руса не полети глава,


Кад ми сабља бјеше иза врата,


Тад је Јанко голом руком хвата,


Још ме два пут унио рањена,


Па ако би дошло у времена,


Његов неко да падне на муку,


Да му братски додаш своју руку,


Ти се за то нећеш покајати,


Добро добром треба да се врати.“


Кад дознаде за Јелине муке,


Поче Јован окупљат' хајдуке,


Још се снијег планином топљаше,


Док он своју чету окупљаше,


Па вукове бира по ханџару,


И на кулу дочекује стару.


Оће прије Ђурђевога дана,


Да потражи Лемешић Османа,


У његову утврђену кулу,


Да му хајку уцвијели булу.


Тада мајци за аманет каза,


И рече јој: „Тако ми образа,


Аманет ћу очев испунити,


Па да на ме глава неће бити.“


И другова узе деветину,


Но кад с четом крену уз планину,


Мајка му их с прага благослови:


„Нек је срећан шићар, соколови!


Пратила вас срећа на мегдану,


Здраво дошли о Митрову дану!“


А до куле Лемешић Османа,


Одили су три бијела дана


Четвртога кулу угледаше;


Па се јаду довијати сташе.


Кад би расла из рамена крила,


Бедем би јој чета прескочила,


Или муња врата поломила.


Сигурно се утврдили Турци,


Муку се нађоше хајдуци.


Јован чети каза кад се сјети,


Како мисли кули допријети:


„Ја бих, браћо, да чинимо тако,


Мријет ће се једном свакојако,


Урадимо тако па шта буде,“


Тако Јован сокољаше људе,


„А, на кули чим отворе врата,


За јатаган сваки да се хвата.“


Не би више ништа да се збори,


Пред кулом се сваки ко вук створи.


Зове Јован испод танке куле,


А чују га и Турци и буле.


А дозива Лемешић Османа:


„Отвор, врата, зови на дивана,


Јер ако нас достигну хајдуци,


Пред кулом ти изгибоше Турци!


Но, чуј, прва сабљо Лемешића!


Ми смо Турци од града Никшића,


А нијесмо с чалмама на глави,


Смјели проћи кроз кланац крвави;


Јер би сваки допанули гроба,


Због тога је на нас српска роба.“


Наређује Осман на чардаке:


„Отворите кулу пред јунаке.“


Како врата отворише Турци,


У авлију улећеше вуци,


Па да видиш јада изненада:


Гине Турчин ђе се није нада,


Кроз сараје и крај пријеклада,


Свуд по кули џулуса и јека,


Ту је хајдук по тројицу сјека.


Буле пиште, завриштала ђеца,


Призивају Мухамеда свеца,


А хајдуци као горски вуци,


Ту петнаест посјекоше глава,


За по сата, страшна и крвава.


Четворица погибе хајдука,


Но је сада на Јована мука:


Не познаје главу од Османа


Ни његова сина Дедивана,


Па добави Османову булу:


„Или казуј, или палим кулу.“


Каза хајка и мужа и сина,


Проклињући мрког каурина,


Јер јој друге данас било није.


Онда Јован замче про капије,


Собом носи турске главе двије,


Друге главе узимао није.


Кад уведе хајдуке у горе


Он окрену на Јелине дворе.


Ал' успутно стално пропитује:


„Ђе 'е Ненад да л' се иђе чује.“


Док на неке нагази чобане,


Казаше му са које је стране,


Ненад проша два-три дана прије,


Да се отуд још враћао није.


Па ту Јован још два дана чека,


Док Ненада виђе из далека,


У ођелу везеном од злата,


Ал' што има испод себа хата,


Нема бољег ни у царској штали,


Ни оружју ништа му не фали,


Све у срми и у злату сије,


Све му дивно сем што човјек није.


Но кад приђе Јован му се јави:


„Сјаши с коња просиоче срамни,“


Још Ненаду Јован Петров виче:


„Вади ханџар, Јелин осветниче!


Образи су ђевојачки скупи,


Што се рђо, главом, не откупи,


Што учиње од образа њена,


Капала ти рђа са шљемена!


А ђе су ти главе Лемешића


Најпотоњо, пушко, Лисовића.“


Па полеће и свали га с хата,


Сјекоше се више но по сата,


Јован скиде главу варалици,


Слађе него турчину убици.


Ту заплати поган од погани,


Па сутрадан Јован тек порани,


Упути се ка Хајдучкој коси,


А три главе о ункашу носи.


Тада зачу Јелу како тужи,


А зли удес и судбину ружи,


Кука, јади, а призива бога:


„Јаој мени без ниђе никога,


И мајка ми умрије премлада,


Понајвише због мојијех јада.“


Тада Јован сјаха пред чардаке,


Нађе Јелу више мртве мајке,


Три свијеће ждије у чираке,


Све за душу оца, мајке, брата,


Докле виђе витеза на врата.


Јован ханџар крај прага отпаса,


Па у кућу уиђе без гласа,


Прекрсти се више починуле,


Јелени сред бијеле куле,


Три крвничке главе он извади,


И њојзи их пред ноге посади


Онда рече Јанковој Јелени:


„Сви су твоји јади освећени,


Ево двије главе од крвника,


Трећа ти је оног невјерника!


Сва три су ти на окупу ође,


Некад правда касни, али дође.“


Помога јој сахранити мајку,


Па јој тада рече на застанку:


„Син сам Петров с Хајдучког пролаза.“


Па Јелени све по реду каза,


Ради чега изврши освету,


И да није сама на свијету.


Док Јелена грозне сузе лије,


Ради Јован сада као прије,


Рече: „Јело, још сам рећи има,


Да ми одсад будеш посестрима!“


Тако раде људи и јунаци,


Па поведе посестриму мајци,


Да не буде на огњишту сама,


А он крену чети, планинама.


Посестрими рече на растанку:


„У мојој ћеш мајци имат' мајку,


А шћерку ће харамбаше јанка,


Опет искат јунак од јунака,


Јер ја имам мила побратима,


Нема таквог сокола планина,


Са њиме се дружина поноси,


Доћ, ће са мном да ти руку проси.“


Нема коментара:

Постави коментар