петак, 2. март 2012.

Јунаштво војводе Илије Ђуканова

Причај горска са планине вило,


Коме даде Петровић Данило


За освету два брата Милића


Грб војводски од града Никшића?


Вила рече српскоме гуслару:


„Казаћу ти о томе ханџару,


И дан данас у Пресјеци сија –


То је био Ђуканов Илија,


Црногорски витез и војвода


Од јуначке куће и порода


Који сломи Оногошту крила...“


Па настави казивати вила:


„С пет је брата ка с јатом орлова


Из камених Цуца до Лукова,


У комшилук Хамзе капетана


Доселио крвавијех дана


Више града Оногошта тврда,


Под Крново у врлетна брда,


На крајину у Луково племе


Да удара на турске бедеме.


Ту је своје населио Цуце


На чардаке Авди Мука Љуце...


И ту стаде окупљати чете


Вазда спремне на Турке да лете,


На Оногошт тврди ударити


И с њиме се немилице клати...


Но кад му је додијала мука


Од луковске чете и хајдука,


Писмо Порти Мушовића пише:


„Не може се издржати више...


Било није до сад никад прије –


Све је њино што у бедем није,


Нека мало овако подура –


Погибија пуче од каура.


Што ме царе, нашло, триста јада


Од Лукова крај Никшића града –


Насели ми Владика крвника,


Све по пушци и крвавој руци,


Све кућиће главосјековиће,


Све биране по реду племиће,


А пред њима Ђуканов Илију,


Он ми граду затвори капију,


За њ, олово неће да пријене,


О јаду је забавио мене!


Ко би мога њега да опише,


Жив се мени није врта, више


Ма знам, Влаше, да оружје паше:


Златне токе од четири оке,


Што су биле Хиџа Муселима,


Сад их ето на плећа Илина.


Двије пушке Демира с Липника –


Замакле су у појас крвника,


А кубура Селмановић Мине,


Боље грми из руке Илине,


Бритка сабља Аџајлића бега


И она је доспјела код њега.


И још седла помамна кулаша,


Нит' га купи, нити га је наша,


Но га доби сабљом на мегдану


Грађанину Ђечевић Осману.


То су били моји доглавници,


Он им главе отпреми владици.


Још му хвале Оногошта кључи,


Па да међе царевини сручи,


Године му крила склопит' неће –


Млад је као цвијет у прољеће.


Све ми моје по злу путу оде


Од Звицера Илије војводе...


Па какве су вође у Илије,


Јунаштву им нико раван није.


Сердар Шћепан вазда може срести


крила да полети,


Па сив соко, Бањанине Ђоко,


Пушком бије ђе погледа око.


Сви су такви његови сердари,


Такав му је и Николић стари


У свакоме боју што је с њима,


Какав барјак пред четама има


У рукама Чизмовића Луке...


Аја, царе, немам такве руке


Да их може на мегдану срести,


Ех, да ми их је у руке обрести,


Воли би их виђети на табљи


Но по царства добити на сабљи!


Луковци су наопаки људи,


Крв попише, Алах нек им суди.


Ратовање с њима дневи, ноћи,


Не верујем да ће икад проћи,


Јер од пусте смрти не зазиру


Те нијесмо никада у миру,


Знају гдје ће гинути и како –


То је оно зло и наопако...


И ниједан оком трепнут' неће,


Као јунак сваки умријеће...


Јер ту нема кућа ни племена,


Што од крви није насељена,


Неки што су ускочили лани,


Старином су Цуци и Бањани,


Кривошије, има Морачана,


Граховљана, Брђана, Чевљана,


Требјешана, Пипера, Дробњака,


Све од добрих кућа и оџака,


Све то младо, здраво и бијесно,


Они с' шире, нама је тијесно.


Сваки читлук ил' богата лука


Допала је у руке хајдука,


А нашијем именима зову


Пуста турска поља по Крнову,


Оногошт ми задње броји дане,


Шаљи војску са четири стране


Те ме, царе помози и спаси...! –


Тако писмо Мушовића гласи.


Стамбол посла Хамзи капетану


Небројену војску за одбрану


Све крвавца, правог регулаша,


А команду доби Дервиш паша,


Да Данила научи памети,


Да Лукову сабљом запријети,


Ђе је пуно добро да одлије,


Да Оногошт спаси од Илије,


Да му славу некадашњу врати


И да таин до њега испрати.


Но ће друкче све то да изгледа...


Извидница јави кад угледа


Да кренуше Турци из Мостара,


Глас допаде до наших главара –


Колика је пашина ордија


Гора гране пред њом повија


Иду смјело без војног поретка


Не видиш им краја ни почетка,


Ломе горе, а газе планине,


Већ их ето про Херцеговине.


Па главари савјетују вођу


Да их пушти у Никшић да прођу –


„Не можемо учинити ништа


До оставит' главе на попришта.“


Док се зачу ријеч од Илије:


„О, јунаци, грдне погибије!


Зар ће данас, моји соколови,


Пред олујом бјежати орлови?“


Онда рече Бањанине Ђоку:


„Ја низ Дугу не дам крволоку,


Једанпут се свакојако гине,


Зар да паша без крви размине?!


Дуга онда није што је била,


Кидишимо на њих, браћо мила!


Не добија сила него правда,


Наша борба Цетињу је нада,


Па Дервиша мушки дочекајте,


Славно мрите кад мријет морате!


Боље нам је изгинути овдје,


Но Дервиша пуштити да прође,


Ја ћу њега, ви чекајте друге,


Сломићемо Турке преко Дуге.


Без храбрости нема ни прегнућа,


Нити зоре има без сванућа,


Нити дана док сунце огрије,


А без смрти ни живота није!


Биће наша рука, ако Бог да!“ –


Рече војсци Илија војвода.


Тако своју војску окуражи,


„Сад, ми вило, српске ране кажи.“


Сви на ријеч кренуше Илину,


А он гледа Голију планину,


Ђе би своје разредио чете,


А он пашу Дервиша да срете.


Па пред војском ставља Орловића,


Јест сердара Шога Николића,


На Крсцу је Ђоко Бањанине,


На Пресјеци сердар Шћепан с њиме,


Пушти Турке кланцем да уљегу,


А он паши стаде на биљегу,


Иду Турци, бију таламбаси,


Запануше у бусију Власи.


А војвода чекаше Дервиша,


У томе је и паша наиша,,


Вас окићен од срме и злата


На трио мора појио је хата,


А данас га ето низ Голију


На Шћепана, Ђока и Илију.


Пола војске само њега прати,


А војвода џефердар дохвати,


Гађа вучки, погоди хајдучки,


Да му расте са сред чела трава,


Дората му руком докопава,


Али му се небо не оглуши,


Кад Турчина шину иза уши,


Па повика из грла бијела:


„Сад напријед, моја војско смјела!


Браћо мила, на оружје ваше


Ево главе са дервиша паше!“


Но се љуто војевода вара –


То је глава Салка од Мостара...


Превари га паша, јад га наша,


Потури му ову дервишину,


А он први замче низ планину,


Јер проћ, Дугу, да нема Илије –


То се могло замислити није,


Зато стави пред војском другога,


Јер се боји кланца крвавога


Тада поче јека од пушака,


А проли се крвца од јунака,


Нож сијева, полијећу главе,


Боже мили пољане крваве,


Црногорци пјевајући гину


Разгонећи Турке кроз планину...


Ту се паши преполови војска


Ма и мала снага црногорска


Листом оста на пољу мегдана,


Ту га не би без љутијех рана,


Како мушки на њих кидисаше,


Но их ратна срећа остављаше,


Поврну се наш неталик стари,


Отпочеше гинути главари.


Сву је Дугу притиснула тама


Кад је Шћепан допануо рана,


Ма три купе остадоше глава


Гдје му клону десница крвава.


Ал' још сија ко злато у трави


Бањанина Ђока мач крвави,


Којим држи Крстац и Пресјеку,


Но ће Турци змаја да исјеку


Кад им пола рашћера ордије,


Таквога се још рађало није.


Али не би за много времена


Крв се Дугом гази до кољена.


Тада Шога Николића, лава,


Што се бјеше насјекао глава


Многе турске сабље обранише,


Ма сокола историја пише,


Стари витез неће да се пода!


Но што ради Илија војвода?


Крчи, сјече и војску соколи,


Ал' не може сили да одоли,


Нема крила да полети с њима,


Ма ни Дугу не да душманима,


Но је брани велики војвода –


Милија му од главе слобода!


Све му токе зрна разнијела,


А ножеви оштри по тијела,


Смртно рањен испред свога краја


Са мачем се љутим не раздваја.


Но још пашу тражи кроз планину,


Црногорци око њега гину.


И ту сабље и стотине рука


Савладаше планинскога вука...


А закука Дуга и Голија


Кад погибе Шћепан и Илија,


И сив соко Бањанине Ђоко


И бирани Црногорци с њима,


Да их пјесме славе вјековима.





Нема коментара:

Постави коментар