Крвави бадњаци

У земану куће Мушовића,

Подиже се чета од Никшића,

Да покупи харач у Бањане,

Пред четом је Мушовић Османе,

Који не би узмакао јаду,

Сам је чету изабра, по граду,

Све биране злице и јунаке,

Од зла оца а од горе мајке,

Што не знаду за милост и правду,

Само сабљом посијећи знаду.

Мука их је ставит' под команду,

Задали би јаде Цариграду,

Ал' Мушовић од Никшића града,

Зна и такве злице да савлада,

Кад окупи чету зулумћара,

Викну Осман са бијела хара,

Наређује силан у иједу,

Да му хата уз бињиш приведу.

Још престао на бјеше да виче,

Слуга пред њим са гавраном ниче,

Ма га не см'је погледат' у очи,

Осман хата бијесна окрочи,

Па окрену својега гаврана,

Оде право пут равних Бањана.

Да виде љути крволоци,

Како Божић славе Црногорци,

Да покупе хараче и данке,

На њихову славу и Бадњаке,

Понијели здравице крваве,

Да са њима на Божић наздраве.

А кнез Баћо на танке чардаке,

Подранио да бере бадњаке,

Сијече их само с једне стране,

Да пред кулу меће у Бањане:

По српскоме обичају старм,

Шест бадњака посјека ханџаром,

Три на бадњу да наложи вече,

Да му гусле уза њих зајече:

Два да стави, трећи да прекрсти,

Јер се Србин са три прста крсти,

Три да му уз кулу остану,

За годину нову, православну.

Окити их у јелове гране,

Дебље ставља кули с десне стране,

Оне тање лијево од врата,

За пециво овна обилата,

У кући га чељад дочекаше,

И бадњаке Баћу честиташе.

А на оџак овом бањском кнезу,

Пет синова сједа за трпезу,

Братска чета, довијек запета,

Сви на окуп ноћас не бијаху:

Три хајдучку чету предвођаху,

А у танкој кули Баћовића,

Припремљено и јела и пића,

И за Бадњу вече и Божића,

Трпеза им довијек богата,

Би дневно по сто свата,

Свега доста што из земље ниче,

Што се људским устима примиче.

Не стаде им бија шест чактара,

Напуњено житом шест амбара,

Више куће десет уљаника,

У шталама осам седланика.

Но кад поче навијати вече,

Чесница се на огњиште пече,

Када неко од чељади рече:

„Ево Турци наопако дошли,

Потоњи су кроз авлију прошли.“

Кад чу Баћо вијест наопаку,

Настираше сламу по оџаку,

У руци му бјеше пехар вина,

Да наздрави старац бадњацима

Па угледа са танка чардака,

Испред куле четрдес'т Турака,

Свакојега позна из далека,

Јер се с њима по кланцима сјека.

Па помисли ево ти несреће,

Бадњаци се уносити неће,

Јер се могу и с крвљу залити,

Не шће одмах врата отворити.

Па на бадњу вече размишљаше,

Док свијетло оружје пасаше,

Посматраше Мушовић Османа,

Дан уочи божићњега дана.

Два му сина стадоше са стране,

Рече Баћо: „Кад са сабљом мане,

Ти Лимуне, сијеци крвника,

Барјактара Шпикуља Садика,

Ма запамти, да ти није ново,

Султан му је тај барјак даров'о!

За јунаштво, не за друго гјело,

Нема бољег у царство цијело,

Ја се старам за Мушовић бега,

Ил' он мене или ћу ја њега!

А ти Сава бега Љуцу пази,

Па сад да се пред кулу излази,

Бањани ће остале посјећи,

Неће граду ниједан утећи.

Кад знак даднем да чинимо тако,

Мријеће се једном свакојако!“

Па изађе Баћо пред чардака,

Срете силу и бијес Турака,

Бег Мушовић научио није,

Да сам вода хата кроз авлије.

Но је има влаха за сеиза,

Кудије је силан Турчин стиза,

Садик Шпикуљ, као и он тако,

Баћову би главу радо смак'о,

Би погледом кнеза да сагори,

Ал' Османа чека да прозбори.

Обојици к'о сабље погледи,

Док прогрмје Осман у биједи,

Тутњи Турчин са бијесна хата,

А све сабљу десницом дохвата:

„Селам теби и твојима, кнеже,

Зашто доцкан пред кулу изљеже;

Ја сам тебе кнезом учинио,

Да си брже врата отворио!

Много би ти, кнеже, боље било,

Чекање ми ово дојадило,

Нијеси ме досле тако срета,

Или си се нагледа, свијета,

Ђе су, млађи, коња да прихвате,

Или русе главе нема на те!

Ђе'е кава у ракија љута,

Уморни смо од далека пута,

Не чекам те више ни декика,

Пет овнова и то предводника,

За три уре, испећ, се морају,

Да ми моји људи вечерају!

Додај кнеже, пет куваних брава,

Имаш окле, ноћас ти је слава,

И остале друге ђаконије,

Мојој чети фалити не смије,

Спремај да ми људи преконаче!“

Ал' се Баћо с прага не помаче,

Него прво Баћо с прага свога,

Назва бегу и Турцима бога.

Па Осману Мушовићу каза:

„Јуначке ми части и образа,

Ноћас тебе неће служит' слуге,

Мушовићу, неће бити друге!

Ноћас, беже, бадњаке налажем,

Још и ово хоћу да ти кажем

Мој обичај, што ми је од христа,

Поштоваћу и ноћас одиста!

Се вече не долази,

Сем полазник што зором полази,

Сад ми реци, Мушовић Османе,

Што на Божић дође у Бањане?“

Одговара Осман са Гаврана:“

Чуј ме добро, кнеже, од Бањана,

По мојему идем кадилуку,

Султан га је да, под моју руку,

Сабахиле да купим хараче,

А коме се кука, нек и плаче!

Да накуџам што припада цару,

И беговску и агинску пару,

Ала, јардаш, не буде ли тако,

Доша, вам је Божић наопако!

Сјутра влаше, даји што је наше!“

Кнез му Баћо на то одговара:

„перјанице најсилнијег цара,

Оногошт је царства перјаница,

Ти таквога града поглавица,

Ђед ти га је на сабљу добио,

У аманет теби оставио,

Ма то данас не би учинио,

Имаш кључе од царева града,

Ал' се тако с људима не влада!

Бег Љубовић, Мушовић Османе,

Не би данас доша, у Бањане,

А од тебе бољу сабљу паше,

И поштује обичаје наше.

Знаш да имам ферман од султана,

Ево мене а ево Бањана!

Да не смијеш довест' харачлије,

Божић, Васкрс и слава кад ми је,

Те светиње од старина наше,

Твоји стари до сад поштоваше,

Данас харач нећеш покупити,

Цару ће се царско намирити,

Још ми реци, капетане града,

Коме харач Бањана припада:

Шеховићу бегу с Корјенића,

Или теби, главо од Никшића!

Једна раја, а два господара,

Сад је мјеру превршила дара!“

А бег Баћу рече са Гаврана:

„Платићеш ми, тако ми Курана,

Овом ћу те сабљом погубити,

А главу ти на колац набити,

Трпезу ти сву крвљу залити,

Овако ће бањски кнеже бити.

Не збори се влаше са мном тако,

Преда мном је досле дрхта, свако,

За вечеру спремај јаловицу,

Ил' ти прогнах језик кроз вилицу!“

Но у томе часу, истог дана,

Бану Баћу тридесет Бањана,

Биранијех момачкијех глава,

Од јуначких бањскијег братстава;

Да Баћову заповијест чека,

Пред његову кулу на сред Кленка,

Тада добро узмакоше Турци,

Кад се кроз њих просукаше вуци.

Но кнез Баћо испред куле рече:

„Мудрије је јутро него вече,

Бег Мушовић, Оногошта глава,

Нека с пратњом код мене преспава!

Осман собом узе петн'естину,

И на праг се са Баћом размину,

Поведоше остале Бањани.

Но на Божић Васиљ Баћов рани,

Из хајдучке чете рано хита,

Ко, полазник Божић да честита.

О рамену носи џефердара,

Љут јатаган у појас одмара,

Двије мале пушке поред њега,

Под њим вранац без иђе биљега,

Па нагони хата виловита,

Све варничи вранцу под копита.

Но кад бану близу кућног прага,

Крај бадњака виђе десет ага,

А поред њих пет-шест харачлија,

Па за срце уједе га змија.

Поред оца виђе оба брата,

Па кад дође кули испред врата,

Не шће Васиљ Божић да честита,

Но са хата Мушовића пита:

„Што си доша, на наше оџаке,

Да поганиш Божић и бадњаке,

Крсну славу и светињу моју,

Брже води тевабију твоју!

Мушовићу мога ми образа,

Не кренеш ли, нађе те џеназа,

Два ти пута ово нећу рећи,

Диж, се мор, и ти први крећи!“

Још не рече, поскакаше Турци,

Садик Шпикуљ са пушком у руци,

Мушки гађа али не погоди,

Васиљ њега џефердаром згоди,

Паде турски барјак крај бадњака,

А настаде пролом од пушака.

Сад да видиш весеља и славе,

Лете турске низ јатаган главе,

Баћовићи српски Божић славе.

Јутрос браћа врелу крвцу лију,

Смртну чашу скупа да попију,

Да бадњаке са њоме прелију.

Па да видиш хајдука Васиља,

Како јутрос Турке благосиља,

Не посипље житом полазнике,

Но кубуром креше на крвнике,

Као соко обје пушке пали,

И двојицу пред кулом обали:

Бега Љуцу и бега Смаила,

Није була два боља родила,

Лимун пали бистра џефердара,

Снизи Абди-Бећу зулумћара,

Не бјеше му на крајини пара.

Онда трже свијетла ханџара,

Јер три бега већ лете на њега,

Ту двојицу Сава сабљом смаче,

Трећи рањен у кулу умаче.

Стари Баћо са ножем у руци,

Рече: „Нек је срећан Божић, Турци!“

Па полеће Мушовић Осману,

Ал' га изда срећа на мегдану.

Још да видиш Орбовића Мата,

С двојицом је завалио врата,

Но Мушовић и Мата посјече,

Па код жена у кулу утече.

А Бањани други на оборе,

С Турцима се сијеку и боре,

Свуд лешеви око танке куле,

Да се црни врани не насуле.

Боже један, каквијех змајева!

Лете турске главе к'о с ражњева,

Баћовићи тог јутра крвава,

Да освете Баћа старог лава.

Осам турских посјекоше глава,

А Турака што живо претече,

Код Османа у кулу утече,

Врата куле утврдише јако,

Не дају се примаћи никако.

А у кули мајка Баћовића,

Са три снахе и шест унучића,

Ни то Турке спасити не може,

Оће браћа кулу да наложе.

Навалише сламе и сијена,

Нек се прича докле је времена,

Зове Васиљ: „Наша, мила мајко,

Опрости нам, мора се овако!“

Марија му на то говорила:

„Е, проста вам моја храна била,

Не пуштите који да утече,

Нека виде како ватра пече.“

Но Бањани рад Острошког свеца,

Не дадоше да изгоре ђеца,

Кумство нуде, а Богом га моле:

„Не, Васиљу, наш сиви соколе,

Пустили би јутрос и султана,

Да не буде кућа ископана.

А Осман ће морат' излазити,

Зна се после шта ће с њиме бити,

Да се таква ријеч није чула,

Оде у плам Баћовића кула.

А на танку кулу Баћовића,

Собет чине Турци од Никшића,

Вијећају да би спас, ли главе,

Да Васиљу услове поставе.

Осман моли Баћовић Васиља,

Да га пушти с осталијем жива,

А он да га ферманом дарива.

Да ту харач неће купит више,

За главе се лако нагодише,

Пет турскијех за кнеза пребише,

А остале, један за једнога.

Нема Осман избора другога,

Па пошто се тако нагодише,

Онда врата куле отворише,

Да ту никад не долазе више,

И од тада прије нит' послије,

Бањско племе харач дало није.