петак, 2. март 2012.

Има Срба и без грба - Драго Обренов Ковачевић



Горског вука нема у јазбини,

Нити добра зета у тазбини

Нит' погани да сједи код људи,

Нит' несоја да уз гусле гуди.

Ђе сокола сем на небу виђе,

Ко истином лажова застиђе,

Ко слободу ко прегалац спаси,

Шта ће огањ ка вода да гаси?

Шта човјека од смрти да лијечи,

Шта је тврђе од дате ријечи,

Кад ће поган душа да заболи,

Кад ће рђа гусле да заволи,

Јер су оне мелем људских рана

И бесмртни јунак са мегдана.

Наша прва писана азбука

И најбољи лијек кад је мука,

И најљући ханџар од старине,

Па ти ову пјесму, људски сине,

Посвећујем Ковачевић Драго,

Ни за паре, ни царево благо,

Већ ме томе твоја слава вуче,

Најстрашнији на гласу хајдуче,

Перјаницо црногорских гора,

Тврда међо од турског злотвора.

Заштитниче раје и нејачи,

Кад се ведри и кад се облачи,

Узданице свијетлог олтара,

Сабљо која сламаш зулумћара,

Људски лаве, ђе падаху главе,

Страхинићу, кроз облаке страве,

Ти си име бесмртно створио,

Ђе је барут пред очи горио,

Заборав ти дјела неће скрити,

Док ће струна на гуслама бити,

Помињат' ће наша земља драга,

Див јунака, Обренова Драга.

А причати историја наша,

Колико си дочекао паша,

Колике им поломио војске,

Кроз крваве кланце црногорске,

За које си јуначино права,

Безброј пута у смрт угажава.

Док си тридес, четовао љета,

И на ханџар турску силу срета,

А десница Обренова Драга,

Све турскијех бегова и ага,

Тридес' двије посијече главе,

Кроз бојеве страшне и крваве.

Па је Драго с крвавих магдана,

Много пута допадао рана,

Ал' је силне преболио ране,

Док се у те говорило дане.

Од Цетиња, тамо до Билеће,

Да за њ сабља и олово неће,

Да га пушка ничија не бије,

Боја, га се Турчин ка' од змије,

Па уз гусле да ме жеља мине,

Харамбаши од Херцеговине,

Да поменем преко тридес, љета,

У најтежем вакту од свијета,

Кад је сабљом чувао границу,

Крвавио и њу и десницу,

Предводећи херцеговску рају,

Да се Црној Гори припајају,

И водио браћу и јунаке,

У све буне и у све устанке,

Црна Гора одбила је тада

Педесетак турскијех напада,

Али њене спасише границе,

Ка Обренов Драго узданице.

Кад слобода сијаше из крви,

Уз све битке он је био први,

Два је пута Омер-паша Латас,

Турском силом ударао на нас,

Оба пута војске погубио,

Обренова Драга прославио,

Па када се силни Кадри паша,

У граховској бици с војском наша,

Заведе га Драго на ждријела,

Ђе команда црногорска шћела,

Те му војсци погибија пуче,

Жива му се ока не повуче.

Све што није посјечено било,

Низ греде се од стра, поломило,

У бој љути на Муратовицу,

Војеводу Лазара Сочицу,

На плећи је изнио с мегдана

И на себи седам-осам рана.

Па што баста овоме соколу,

На Вучјему крвавоме Долу,

Ђе је свита црногорска била,

Драгова се сабља прославила.

Па је творац велике побједе,

И на Крстац и Острошке греде,

И свуд јунак без иђе пораза,

А од свога црногорског књаза,

Прса су му била окићена,

Медаљама његова времена.

На прси му немогаху стати,

Има их је тридес, избројати,

Међу њима обилића лика,

Јер толико погуби крвника.

За заслуге из крвава рата,

Дарива му књаз својега хата,

Каквог ни бег турски не имаше,

Да га пољем никшићкијем јаше,

Поврх тог златно одијело,

Ал' то Драга никад није смело,

Да се с књазом поинати често,

Ал' уз њега вазда има мјесто,

Кад су какви ратни договори,

Кад пријети Турчин Црној Гори.

Дог је Драго своју ријеч каза,,

Чујала се није ни од књаза,

Сједијаше у кити јунака

Поред Пека, Лазара и Марка.

Ал' што сабљу о пасу пасаше,

Војвођани њу му дариваше,

Коваше је у Новоме Саду,

Оваквоме лаву да је даду.

Ваљала је три товара блага,

Њом је девет посјекао ага,

А сад гордо о дувару вије,

Прича дане славне историје.

Кад је бритка из Драгове руке,

О три јада забављала Турке.

Кад је књазу на поздраву била,

Ђе се крви највише напила.

Па кад Никшић предадоше Турци,

По кнежевој правичној одлуци,

Поред лава, Рамова Новака,

Два најбоља стадоше јунака,

Из толиког јата соколова,

До витеза Драга Обренова,

Миловане Перишин је стао,

Њих тројицу књаз је одабрао,

Да у Никшић уђу испред њега,

Јел' признања и било већега,

Па ће онда војска црногорска,

Ући иза та три вука горска.

Ово није било стећи лако,

Сем на сабљу, друкчије никако,

Јер сваки дан Драгова живота

Вазда бјеше крвава голгота

Јер лик бјеше бесмртнога Срба,

Што на капи не имаше грба,

А сва друга одличја носаше,

Као да их са косом косаше,

Ал' за себе добра није бира,

Нит' питаше цара, нит' везира,

У ханове ка' Марко одмара,

Нити крди, нит' имања ствара,

Уз леђане руменога вина,

Видао је ране јуначина.

А чим оне много не досаде,

Драго хабер својој чети даде.

Па џефердар докопа у руци,

А подвикне: „Ђе сте јутрос Турци!“

Сва примирја која књаз потпише,

Драго сабљом исти час распише,

Почну стизат' на Цетиње даве,

А планине освићу крваве,

Књаз залуду шаље перјанике,

Дај, не чини јаде оволике!

Но је Драго за се закон био,

Док је пушке и сабљу носио,

Од Ловћена до Херцеговине,

Из ниједне битке да не мине,

Ропске ланце оружјем лијечи,

Док се пред њим старост испријечи;

Тад бесмртно оде да одмара,

Крај ватара, у пјесми гуслара.



Нема коментара:

Постави коментар