Има нешто од јунаштва прече

Подиже се једна чета мала,

Одакле се и прије дизала.

Оде гором уз ломне планине,

Пред четом је Ђоко Бањанине,

Силан јунак, равнога му није,

Побратим је војводе Илије

И сердара Радојев Шћепана,

С Турцима се коље сваког дана.

Једно подне промаћи му неће

С Пандурице тамо до Билеће,

Да свој ханџар окрвавит' неће.

Па и јутрос у цик зоре креће

Уз крваву Дугу и Голију,

'Оће неђе да чини бусију,

Дако срете Шаковић Османа

Да с обиду на дуга мегдана.

За њим иде чета одабрана

Све по пушци и крвавој руци,

„Што су кадри стићи и утећи,

И на страшну мјесту постојати“,

И рањена друга унијети,

И који ће знати умријети

Без јаука, на стотине мука.

Свима барут пред очи горио,

Сваки себе давно прегорио.

Ране броје с обадвије руке

Ал' довијек иду у хајдуке.

Све бранећи сиротињу рају

Ниђе мира Турцима не дају,

Ђе их срету, ту их нападају.

Губе главе, а сијеку њине,

До дно Босне и Херцеговине.

Па се Турци, у те страшне дане,

На све стране од хајдука бране.

Пред њима је Шеховић Османе,

Осман свети што Ђоко посјече,

Од сабље му ништа не утјече.

Ђоко свети од Османа муке,

Ал' му нешто не иде од руке

Да би иђе ачкао Османа;

Да са њиме дијели мегдана,

А би један другоме изашли

На пољану ђе год би се нашли,

Да се види ко ће кога смаћи,

Свуд се траже, не могу се наћи.

А за њима траг крвави води:

Осман роби – Ђоко ослободи,

Осман пали – а Ђоко обали,

Осман мучи – али Ђоко скучи!

Буле цвиле, Црногорке туже,

А за њима гавранови круже:

Меса траже на људске комаде.

Али Ђоку бог и срећа даде

У бусију Осману западе,

Ђе се Осман није надат мога,

Да ће доћи ту ђокова нога.

Око Ђока јунак до јунака,

Но је више три пута Турака

Па хајдуци на витешкој муци,

Вазда вични невољи и јаду,

Полагаху у прегнуће наду.

А бусију дивно подесише

Да Турака погине што више.

Уграбише у руке крвника,

Џефердаре, правде осветнике,

Сви наредни да јуначки гину

Докле наста рка низ планину.

Гази Осман низ тврду Голију,

Води чету три пута бројнију.

Науман је у Дугу крваву,

Дако неђе посијече главу.

Вуче пуста жеља крволока

Да би срио Бањанина Ђока.

За њим сила биранога момка,

Док крвавог за њим љући јаше,

Одабране на гласу бимбаше.

Сваки чалмом замотао главу,

Иду неком на свадбу крваву.

Нит' се боје чега, нит' се пазе,

Тешко гори кроз коју пролазе.

Дојадили и земљи и путу

Док на змију нагазише љуту.

Угренташе сваки у бусију,

Ал' гледају мушки погибију;

Не боје се ни смрти ни ране,

Но јуначки тржу јатагане.

А Осман се одједанпут смете,

Док му очи ка' у звјерке лете,

Али вичан јаду и мегдану,

Истог трена својој чети плану:

„Више нас је, сад нема узмака,

Видите ли, каура је шака!“

Још оћаше нешто да им рече,

Но га Ђоко ка' гром пресијече.

Жа, му бјеше да му чета гине,

Подвикну му: „Чујеш ли, Турчине,

Ја сам главом Ђоко Бањанине,

Харамбаша од ове дружине!

А тебе сам чекао, Османе,

Да ми некад у животу пане

Да по теби јатаганом манем,

Или да ја на пољану панем.

Па да нам се чете не искољу,

А прилику нећеш имат' бољу,

Ајде сјаши и самном се бори!“

Тако Ђоко Османа укори:

„Удри прије, да ти жао није!“

Па искочи Ђоко из бусије.

Турска чета не да да с смета,

Није вајде, иако су Турци,

Докопаше оружје у руци,

Кадри бранит' свога буљубашу,

А гледају мрко харамбашу.

Док на јеле сирове и старе

Наслонише вуци џефердаре,

Да се Ђоку у невољи нађу,

По тројицу Турака да гађу,

Згледаше се на јуначкој муци,

С једне стране вуци, с друге Турци,

Ал' оружје не дрхти у руци.

Посматрају чету, четовође,

Коме ли ће судњи дан да дође.

Осман гледа Бањанина Ђока

Преко пушке с оба своја ока,

Ал' не смије обарачу таћи,

Јер се боји јади ће га наћи:

Нема муке ка' с хајдучке руке!

Види токе на прси широке,

Дивно лице, љепше но у ђевојке,

Види тврду ђаурску бусију

И сигурну своју погибију.

Гледа себе у судњему дану,

Ка' на длану стоји на нишану,

За све јаде Ђока испред себе,

Мушко срце поче да му зебе,

Ал' га чета уз леђа куражи,

На јуначки начин излаз тражи.

Одговор Ђоку Бањанину

Ка' гром када згоди у планину:

„Чујеш, Влаше, харамбаша Ђоко,

Имам пушку и сигурно око,

Гађам ли те, нећу промашити,

Не може ли другачије бити?

Знади да ме подигнула мајка

Да не стрецам ниђе од јунака!

Црногорца другог да сам срио,

Свакоме бих мегдан прихватио,

А тебе бих ово понудио:

Па ме почуј, Ђоко Бањанине,

Данас ми се од тебе не гине;

А на мегдан бољи кад бих био,

Ја те не бих радо погубио!

Па тако ти влашкијех планина

И ханџара Никца од Ровина,

Ајде, Ђоко, да се братимимо,

Да крвави мегдан не чинимо,

Има нешто од јунаштва прече!“

И још Осман Шеховићу рече:

„Бирај Ђоко, од двије понуде:

Ево Осман, па како нам буде!

Ти си трга сабљу из корица,

Али Осман није кукависа

Иако ти побратимство нуди,

Бирај шта ћеш, ал' паметно суди!“

Чува Осман образ пред Турцима,

Ђоко мудар пред Црногорцима!

Побратимство прихвати Осману

Па сједоше чете на пољану

Вина пити и еглен водити.

Отоле се мирно раздвојише,

Ал' за мјесец, дан не прође више,

Поново се чете сударише

У Злу гору, у кланцу Понору,

У саму се докопаше зору.

Мисли Ђоко кроз кишу олова:

„Мора да је чета Османова!“

Никаква им не могаше јада,

Запали му ђе се није нада.

Гину Турци, а гину хајдуци,

А Осман се досјети на муци,

Па завика грлом буљубаша:

„Јеси ли ти, Ђоко, харамбаша?“

Позна Ђоко богом побратима,

Умири се пушка и планина.

Други пут се састаде дружина,

Погинуле своје укопаше,

Рањенијем ране замоташе,

Испушише по лулу дувана,

А не прође ни година дана,

Кад грахово бјеше поклопила

Дервиш паше преголема сила.

Траг за пашом оста од гробова:

Погубио Даковић Јакова,

Попалио све што ватра гори,

Јатаганом и збори и твори.

Служи срећа ка' игда Турчина,

Заробио Ђока Бањанина,

Па сад хоће да га посијече,

Докле Осман Шеховићу рече:

„Дервиш пашо, нашега ти дина,

Дај Осману Ђока Бањанина,

Да ми плати задужбине старе,

Учини ми ово, господаре!

Њега сабљом не треба посјећи,

Него жива на ватри испећи.

Прије тога на колац набити,

И стотину мука измислити

Да ми врати што треба да плати.

О јаду ме био забавио,

Три је моје чете погубио.

Јунаштво ме помагало није

Да окинем главу с ове змије,

Твоја воља руци ми га даде!“

Рече Осман, па пред пашу паде,

Љуби паши скуте и рукаве

Клањајући до зелене траве.

Онда сину десница Османа

И докопа Ђока завезана

Па са њиме ужди о ледину,

А говори Турчин каурину:

„Теже ће ти од смрти бити,

Што ћеш мене ка' жена служити!

На табаку каву доносити,

Да се прича од сјутрашњег дана

Да је Ђоко служио Османа!“

Па нареди младом у иједу

Да му Ђока под шатор поведу.

Него чим се бјеше умрачило,

Диже Осман на шатору крило,

Па се спушти на душеке меке.

Ђоко свезан под шатор сједи,

Мрки им се сретоше погледи

Само чујеш дисање два лава,

Трећега би ухватила страва.

У том Осман посилноме рече,

Да овнујску лубину испече,

И мјешина вина да се снађе

Прије него што мјесец изађе;

Да се кава на огањ пристави,

Онда стража шатор да остави.

Све би прије но што Осман рече,

А тек млади мјесец истијече

Отидоше на починак страже,

Па тек онда Осман Ђоку каже:

„Добро доша, побратиме мио,

Јесам ли те много намучио?

Није било другога избора,

Али прије но опучи зора,

Бјежи ђе знаш на четири стране.

А даћу ти алата без мане,

И оружје мојијех крвника

Са синова Дамјановић Живка,

А твоје ћеш оставити ође!“

Па окове с њега скидат' пође.

Онда Ђоко запита Османа:

„Е дина ти и сјутрашњег дана,

Дивно виђу добро ти не пишу,

Шта ћеш рећи за мене Дервишу?“

„Има, Ђоко, на гомиле глава

Гласовитих кућа и братстава,

Посјечене страше моје људе,

Једна од њих нека твоја буде!

Ал' те молим за годину дана

Не излази ниђе на мегдана,

Немој чете хајдучке водити,

Јер ће мене султан погубити

Ако дозна да сам те пуштио,

Ето тако, побратиме мио!“

У цик зоре, докле ватре горе,

Зам'че Ђоко на бијеле дворе.

Трећи пут се тако раздвојише,

А за љето, опет не би више

Дервиш паша, јад га у дом наша,

Преко Дуге и преко Голије,

Вуче силну војску из Азије

Да Оногошт од предаје спаси,

Иде сила, бију таламбаси.

Колика је пашина ордија:

Гора гране пред њоме савија.

Ал' ту силу са јатом орлова

Чека Звицер, војвода с Лукова,

С њим соко Бањанине Ђоко

С два сердара, уздана ханџара:

Сердар Шћепан и Николић Шого,

Но уза њих нема војске много,

Ма јунаштва и прегнућа има.

Сретоше се мушки са Турцима,

Дервишу се сила преполови,

Али гину српски витезови!

Сви смртнијех допанули рана,

Два сердара носе са мегдана,

А војвода умире од рана,

А сив соко, Бањанине Ђоко,

Повадио аламанку дугу,

Неда фесу напријед низ Дугу.

Па на њега лете Азијати

Да на једном све дугове плати.

Суђено му би овога дана

Да допане девет смртних рана.

Ни њему се напријед не даде

И у ропство смртно рањен паде.

Носе Турци свога душманина,

Рањенога Ђока Бањанина,

Ка' највишу залогу с мегдана,

Пред шатором Шеховић Османа,

У пашиној војсци што је глава,

Предаше му рањенога лава.

А кад Осман позна побратима,

Он овако нареди Турцима:

Да се у бој враћају што прије,

Јер још битка завршена није.

Па унесе Ђока Бањанина

Под свој шатор и напи га вина.

Замота му по тијелу ране,

Па говори Шеховић Османе:

„Побратиме, Бањанине Ђоко,

Не бих река да ме вара око:

Нема смрти без суђена дана

Ал' си смртних допао рана.

Ма ни моје неће дуго бити

Па ћемо се братски раздвојити.

Правога си побратима има,

Жива ћу те врнут каурима,

Да се нама нико не наруга.“

Па пронађе поверљива друга,

Те глас даде црногорској војсци

Да за ђока дођу Црногорци.

А на ријеч Шеховић Османа

Ђокова је чета одабрана,

У ордију Турску угазила

Да изнесе Ђока на носила.

Но када се раздвајати сташе,

Сердар Ђоко 'вако говораше:

„Побратиме, Шеховић Османе,

Ја сам моје избројио дане,

Нећу ове пребољети ране.

Задњи пут се гледамо очима,

Па ти ово кажем пред Турцима:

И Ђоко би, побратиме мио,

Ово исто за те учинио!“

Отоле су Бањанина Ђока

Понијела три уздана момка.

А не мину ни неђељу дана,

Глас Осману дође из Бањана:

Ђоко умро од смртнијех рана,

Питајући за здравље Османа.

Ни дуг вијек Осман не имаде

На Кусињском мосту и он паде.

Погуби га, други није нико,

Соко чевски Дамјановић Живко,

И освети оба своја сина.

Част нека је Осману и њима,

Али Ђоко има побратима!