Тамновање Мићуновић Вука

У злогласну варош Подгорицу

Допануо бјеше у тамницу

Соко сиви Мићуновић Вуче

Кад кршћава у Рогаме кумче

Код Ивана пиперскога кнеза,

Који Вука издаде витеза

Рад 'ајтера спушког капетана

И његових синовскијех рана,

Које му је Вуче погубио

На благо се Иван слакомио,

Па му ситну књигу оправио:

„Мио куме Мићуновић Вуче

Срећно доша и срећно ти кумче,

Срећно кумство а тврда је вјера,

У Рогаме код мојих Пипера,

Сађи Вуче са чевских планина

Да ми крстиш нејакога сина,

Код Ивана од Рогаме кнеза

Крштење те чека и трпеза.

Ако нећеш кумство прихватити

Ја ћу мога сина потурчити

У неђељу која прва дође."

Таква књига Велестову пође

Кад оваку накити поруку

Ласно мога доскочити Вуку,

Јер бијаше светиња највећа

Крс, и кумство, ријеч и свијећа,

Па Вук дође реченога дана

На његова Ђога од мегдана,

Пред бијеле Иванове дворе

У Пипере на крај Црне Горе,

За готову софру починуо

Но је Вуче на зло нагазио,

Не бијаше кумче ни видио

Кад је руком сабљи полетио.

Сакривени Турци не часише

За трпезу Вуку ударише,

Те голема сила и множина,

Ту савлада планинскога џина.

Стаде звека по Вуку окова

Стаде гором писка соколова,

Поче небо хватат' облачина

А весеље крвника Турчина.

Паде тмина про Вукова чела

Кум се свога застиђе недјела,

Оста кумче плакат' крај свијеће

А Вук свезан злијем путем креће,

Али краче к'о да јелен скаче,

Изнад њега надлијећу врани

Халакају Турци Агарјани

Пут злогласног Зотовића двора

Ал' кликује Вуче преко гора:

„Мој некуме од Рогама кнеже,

Зло уради, од зла не побјеже,.

Могло би се чудо догодити

И ја с тобом кумство поновити".

Тако Вуче преко Зете равне

Због издаје, кукавичке срамне,

У китицу дође Подгорицу,

Бацише га Турци у тамницу,

Ђе су људске кости до рамена

А сплетови гуја до кољена,

Што се месом јуначкијем хране

А крвљу се поје у зиндане.

За тамницу бедеми залегли

Да им сужњи не бише побјегли.

А отоле не би,браћо мила,

Утјецало сем што има крила

Па и Вуче три бијела дана

Тамноваше у ледна зиндана,

Но кад дође до очнога вида

Вук са себе окове покида,

Па се с њима брани од немани

Ал' догоре зубља до ноката

А каква су на тамницу врата —

Саливена од љуте мазије

Што их гради Катил из Азије

Ни зрак сунца нема куда проћи

Да би Вуче препознао ноћи,

Кад ће гује полазнице доћи

Дивно види избавит' се неће

Ал' му срећа леђа не окреће,

Јер у зору четвртога дана

Зове неко са тврда зиндана:

„О, хајдуче, Мићуновић Вуче,

Мене срце на ово повуче,

Да ти спасим русу главу с врата

Ноћас ћу ти отворити врата.

Ја сам шћерка Зотовића бега

Јединица у мајке и њега,

Двадес, љета код оца провела,

Перући му крвава ођела,

Превијала ране од хајдука

Од каура Мићуновић Вука,

Прежалила четири рођака

Изгубила тројицу ујака,

За њима сам младос, исплакала

А хајдука клетвом проклињала,

Слушајући на бијела двора

За јунака црногорских гора,

За хајдука Мићуновић Вука

Да му нема равна Црногорца

Ни Турчина од Скадра до Стоца.

А тек јутрос дознадох од оца

Да допаде у тамницу јуче,

Турски крвник Мићуновић Вуче.

Тада виђех што нијесам прије

Да су уска врата од авлије

Да запињу јуначка рамена

За капију од станца камена,

На јунака перчин кано струка

Виђех тебе Мићуновић Вука.

Два ти брка, два орлова крила

Бјеху пола тока поклопила

А два ока, двије пушкарнице,

Пламтијаху на бијело лице,

Двије вјеђе, два мрка облака,

Не даше ми да видим јунака.

Ал' ме зато подизала мајка

Да нијесам код очи, слијепа

Па пожељех да видим лијепа

Ил' Турчина или каурина,

Јер је мене двадесет година

Зато сам се три бијела дана

Нагледала тебе у зиндана,

А од баба чула шта ће бити

Којим ће те мукама мучити,

Када ће ти погубљење бити

И зашто си, лијепа делијо,

Најстрашније муке заслужио.

Кажу свијаш јеле кроз планину

Када викнеш хајдучку дружину,

Да за тебе не пријења зрно,

Да си Стамбол завио у црно.

Царевина да нема јунака

Који би ти русу главу смака,

Да градове у опсаду држиш

Да све турско цефердаром спржнш.

Твојој руци да зазиру Турци

Када кликнеш да се плаше вуци.

А кад сабљу из корица вадиш

Ко да небо са земљом завадиш.

Сину муње а тресну громови

Те се турски копају домови.

Да све наше спали и разури

Да те твоји светкују каури.

Грдно ти се Црногорче пише

Но сам чула од овога више

Да си јунак без мане и страха

И дознадох, мога ми Алаха,

Казале ми на кадилук младе

Да си момче и да немаш каде,

Да сироче нијеси заплака

Женски образ да нијеси така,

Да си десет була покрстио

Да си свакој кум ил' ђевер био,

Да си љепши од виле бијеле

Да те многе кауркиње желе,

Ал' ни једна да нема талије

Да са тобом гнијездо савије,

Да за таквог гледнога јунака

Би отишло коло ђевојака

Ради тога, мрки каурине,

Идем с тобом у твоје планине

Ђе се рађу као Вук јунаци

Ђе богатство каменови станци,

Ђе покривач облакови чине

Ђе се с пјесмом за слободу гине.

Ђе зиндана нема ни тамнице

Ђе немају мјеста кукавице,

Ђе прегнуће чини темељ куће

Ђе фереџу скинути могуће,

И свијету показат' љепоту

А не чињет' са тијем срамоту."

Тако Вуку рече па утече.

То је срце одлучило младе

Да кључеве од тамнице краде...

Сад притисну Вука виша мука

Све премишља да се не обрука,

Па срдито од бијеса хуче

Док бркове под волтове суче.

Теже му је но бијаше јуче

На дом чека љуба Анђелија

Ође муке, онда погибија,

Ал' да му се докопат' ханџара

Још буде ли уза њ, срећа стара,

Да окрочи претила ђогина

Било не би силе ни Турчина

На 'ви свијет да се је родио

Ко би више њега заробио.

То таквога спаса Вуку није

Јер се пита шта ће бит' послије

Шта ће шћерка Зотовића бега

За слободу искати од њега.

И док гледа ђе га сунце грије,

Слуша Вуче што му право није.

Заигра му срце испод тока

Али виђе шта смјера ђевојка

Па заусти, и ћаше јој рећи

Да не може са њоме утећи,

Ал' омаче уз чардаке була

Шта јој има казат' није чула.

Но кад вече земљу заогрну

Хајка оцу у одају сврну

Докопа се кључа од тамнице,

Онда прије зоре и Данице

И вратима на зиндану приђе

Да је нико од страже не виђе.

Оће главу да спаси јуначку

Кључ умиље у браву млетачку.

Мићуновић бјеше на опрезу

Шкрину брава, Хајка миче резу.

Вук излеће тамници на врата

Гледа Хајку, а чека џелата.

Она руке склапа око врата

Слободу му цјеливом дарива,

А Вук ка Вук о ханџару снива,

Но му Хајка збори испод гласа:

„Ево ханџар из твојега паса,

Твога ђога и мога алата,

Свезала сам тамници пред врата,

Па сад немој оклијеват' Вуче

Ил' нам ође погибија пуче.

Могле би се пробудити страже

Може зора бабу да нас каже."

Те Вук с булом кроз тајне пролазе

Дође ђогу да их не опазе,

Па се њему баци на рамена

А о зори не бјеше помена,

Па полеће ко да вјетар јаше

Једва була Вука сустизаше.

У том пушке бегу хабер даше

Па за њима Турци похиташе.

Мисле Вук ће бјежат пут планина

Но Вук свога окрену ђогина,

У расвиту бијелога дана

Право двору некума Ивана,

Ђе он силно благо броијаше

Што му Турци за издају даше.

А кад Вуче у облаку праха

У Рогаме са Хајком дојаха

Рече њојзи причекај ме ође,

А он кули Ивановој пође,

Чим угледа Иван кума Вука

Полеће му џефердару рука.

Зацикташе бистри џефердари

Али Вука око не превари.

Паде Иван проклета му душа

Јер је Турке против браће слуша

И за благо своју душу прода,

Тако паде издајица рода.

Тада Вуче тек угледа кумче,

Дарова га ко што ћаше јуче.

С кесом блага, с мале пушке двије,

Па га ето натраг код авлије,

Ђе га чека Зотовића Хајка

А каква је, весела јој мајка,

Амајлија Зотовића двора

Три пут љепша но румена зора,

У ођелу везеном од злата

Ко да вила сједи на алата.

У мислима своју срећу снује

Да је такав витез помилује.

Вук хајдучки приђе до ђогина

Ободе га пут чевских планина.

За њим Хајка хита, и не пита

Но кад бише уз ломне планине

Збори була: „Мрки каурине,

Све сам своје млада оставила,

У вјеру сам ногом ударила,

Ради тебе и твоје љепоте

Јер ми срце из њедара оте,

Па или ћу твоја љуба бити

Ил' ме ође мораш погубити.

Повратка ми нема међу браћу

А без тебе сама не знам шта ћу".

Вук је слуша а боли га душа

Ал' му понос црногорски неда

Ни очима Хајку да погледа.

По јој Вуче поче говорити:

„Лијепо ћу тебе надомити

Ја ћу теби наћи ђувегију,

Мила брата мојега Андрија

Имам кулу ка' снијег бијелу

У тврдоме Велестову селу.

Доста земље да орем и косим

Имам блага цару да те просим,

Не би ми се познало на њега,

Имам вранца коња без биљега

Да га нема у по, Црне Горе

Пет хиљада овце у оборе.

Све ћу ово Хајко теби дати,

Ако ли ме шћеднеш послушати.

Вјенчаћу те с пет стотина свата

Удаш ли се за Андрију брата.

Зато ћу ти тврду ријеч дати,

Андрија ће мене послушати.

Од мене ти Хајко није гори."

Но се була са мислима бори,

Ћаше љуто да му одговори,

Ал' је Вуче у томе претече

Па Хајкуни најпослије рече:

„Нит' сам има када, нит' сам река,

Мене дома вјерна љуба чека.

Подиже ми синове и шћери

Па ђевојко, сама одабери,

Или ћеш ми узет брата мила

Или ћеш ми бити посестрима.

Треће бити не може никако."

Но се Хајци не рјешава лако,

Најпослије на велику муку

Пружи руку — повјерова Вуку.

Вук је бурмом дарова од злата

Поврх тога са именом Ката,

Па поћера ђога и алата

Велестову код Андрије брата,

Да начини свадбено весеље

И окупи свате до неђеље,

Да изврши што је река, Хајци

Ка' што раде људи и јунаци.

Но чим бану на муштулук мајци

Пошто снаху старици честита

Одмах Ката за Андрију пита.

Сој невјеста али се не стиди

Господара тражи да га види.

Чим га виђе одмах јој се свиђе

Али Вуку није примаћ, ниђе.

То се Хајци Зотовић не чини

Јесте соко — према орлушини,

Па му прими прстен и јабуку

А говори Мићуновић Вуку:

„Мој ђевере, Мићуновић Вуче,

Нека буде како рече јуче,

Ал' ће бити и ја како вељу

Кад вјенчање буде у неђељу.

Све аминуј што ја будем рекла

Да бих и ја своју срећу стекла."

Чим неђеља свану, сунце грану,

Пет стотина свата на дом бану

С Андринога бијелога двора,

Пјева Вуче, одјекује гора.

У томе су свати уз пуцање

Код Ружице цркве на вјенчање.

Поп је прво именова — Ката,

Испред ките биранијех свата,

И црквену сврши летурђију

Па вјенчава Кату за Андрију.

Док тамјаном младу накађује

Ката збори а Вук аминује:

„Што порода од Андрије било

Све на Вука ђевера личило,

А од Вука, ако има Бога

Налицало на Андрију мога"

Тако Вуче своје тамновање

Уз весеље сврши и вјенчање

Па одоше кући пјевајући...