Вук Мандушић и везир Ћуприлић

ВУК МАНДУШИЋ И ВЕЗИР ЋУПРИЛИЋ

Послушајте, браћо моја мила,

Кад се крвца за крст часну лила,

Турска сила бјеше опколила

Црну Гору са свакоје стране,

Крв натопи кланце и пољане.

А Ћуприлић гази про лешева,

Пут Цетиња и крвава Чева,

Да ту своју силу улогори,

И да сломи вјеру Црној Гори.

Бој не смете ниђе вука горског,

Да сред Чева, срца црногорског,

Харачлији царска жеља годи,

А мржња га Црном Гором води.

Свеколику да је под нож стави,

Да се зове Ћуприлић крвави,

Крвљу бјеше скрвио камење,

Бјеху прса притисла знамења,

Попадале главе крај браника,

А Вук бјеше у руке крвника,

Допануо ропства у Ставору,

Наопако за сву Црну Гору.

Ал' га не би заробили Турци,

Да му не би дијете при руци,

Сун нејаки од девет година

Заклања се за плећа очина

Па Вук, неда два ока из главе,

Не одступа с пољане крваве,

Прд њим расте куп турскијех глава,

Ал' му мушка снага малаксава,

Јер сам Вуче оста на поприште.

Турска сила кад Ставор притиште,

И одбрана око сркве паде

Ни тада се Вуче не предаде

Но, још брани два му храма света,

Који су му дражи од свијета,

Брани цркву од турског пламена,

А свом сину главу на рамена,

Но, ханџари из стотине рука,

Ту свладаше Мандушића Вука,

Па, га воде преко Војинића,

Ка шатору силна Ћуприлића,

Да везиру уз муштулук јаве:

„Црногорци изгинуше с главе,

Водимо ти Мандушића Вука

Да га твоја посијече рука,

Није гори Вуче од Милоша,

Окован је у твој логор доша,

Прежалит' га неће Црна Гора.“

Док запјева везир из шатора,

Напремасе Мандушића виђе,

Па помисли: на Цетиње сиђе,

И сву Црну да зароби Гору,

Па шенлучи везир у шатору,

Чини му се, султан са висине,

Да му збори: „Аферим ти, сине,

Ђе би могла осим твоја рука,

Заробити Мандушића Вука,

Ко би други од везира мога,

Да до Чева дође крвавога,

Живу оку не дај да побјеже,

Још Цетиње прегази, витеже,

Да се једном за вазда умире,

Власи који још Милошем живе,

Што крст љубе, као сунце с неба,

Њихова ми погибија треба.“

Тако везир снијева на јави;

Па се онда пред шатор појави;

Лаке слуге око њега лете,

У томе се с Мандушићем срете.

О Вуку је везир слуша прије,

Ма таквога још виђао није,

Два му брка ка два јатагана,

Прси као од Ловћена страна,

Крсташ оро опустио крила,

Рука му се десница повила,

Загрлила нејако дијетеА,

Вук крвав од главе до пете,

Лијева му пала низ тијело,

Ко сломљена јела низ ждријело,

Од удара турских јатагана,

Као међа стоји обурдана.

Рањена га притисли окови,

Из очи му буре и громови,

Помрчину по логору шире,

Препаде се од Вука везире,

Па у ару држи се и збори:

„Јеси л' то ти Вуче одговори?“

Кад му поче одговарат' Вуче,

Би рекао гром у логор пуче:

„Јесам вала од главе до пете,

Ја и моје нејако дијете;

Но, ти који бијаше Турчине,

Те ме питаш како ми је име.“

Ту се Турчин испрси пред Вука,

Да се не би пред силом обрука:

„Ја сам, Влаше, везир царевине,

Од чије се сабље лако гине.“

„Зар су такве царске перјанице,

Зар им тако тресу ногавице!

Што те грдна уфатила мука,

Од једнога рањенога Вука,

Но, што смјераш учинит' везире

Вук свакако мора да умире,

Мени мрче – теби свитат' неће,

Док се коло крваво окреће.“

Још се везир држијаше ара

И овако Вуку проговара:

„Црну ћу ти Ги+ору покорити,

Тебе, Влаше, главу одрубити,

За два дана узети Цетиње,

Попалити цркве и светиње,

На манастир минаре попети,

Ето, Влаше, што ћу учињети.“

А Вук на то Ћуприлићу каза:

„Неј, моје ми части и образа,

Јунаштва ми и крсне свијеће,

Од тога ти ништа бити неће.

Лако ти је причат у шатору ,

Ама да те сретох у Ставору,

Први би ми подину зализа,

И жив не би до Стамбола стиза.

Него слушај шта ће с тобом бити,

У шта ћеш се брзо увјерити.

Црна Гора гробница је ваша,

А не читлук везира и паша,

За слободу знамо умријети,

Муку сијеш, невољу ћеш жњети,

Нећеш сунце небом уставити,

Дан бијели нећеш потамнити,

Ноћ је дуга, дужа бит не може,

И твоја се сила сломит' може.

Биће смрти, ал' неће кајања,

Биће крста, ал' неће клањања.

Нећеш Црну Гору похарати,

Даћеш главу, нећеш се питати,

Плитко ти је, Турчине, орање,

Већ те у ред видим за копање.“

Плану везир, па слугама рече:

„Син да му се одмах посијече,

Али, џелат да реже полако,

Да видимо, Влаше, је ли тако?!“

У логору тишина завлада,

Вук ће молит' Ћуприлић се нада,

А мали ће, ка' дијете свако,

Којевитез да га пуште како.

Но јединац Мандушића Вука,

Пред везиром од стра не закука,

Само рече: Бољет ће ме оче“,

Кад му џелат прилазити поче.

Вук је миран, ма у њему кључа,

Крв му с рана завоје распуча,

Али мушки трпи грдне јаде,

Само Турци да се не насладе,

Сто живота да би да их има,

Да не види погибију сина.

Још се плаши нечег што је јаче,

Дијете је, може да заплаче,

Па он сина сокољаше свога:

„Вуче, моје, ти се не бој тога,

Душа ће ти доспјети до бога,

Ти си роса крвавог откоса.“

У том џелат дограби дијете,

Кивни Турци сеире и лете,

Да на Вуку угледају муку,

Оде сабља про невина врата,

Не задрхта рука у џелата,

Ма ни вуче Мандушића Вука,

Сузу пусти нити зајаука.

Вук с поносом поче да се смије,

Љуте гује у њедрима крије,

Ко да ништа ни бивало није,

Док му тресу токе са њедара,

Смрт поздрави јека џефердара,

То му хабер Црногорци дају,

Да с главнином војске ударају.

Ћуприлића спопанула мука,

Па нареди: „Сијеците Вука,

Нек потраје, нек се мучи Вуче,

Сад је јагње, вук је био јуче,

Да видимо црногорску славу,

Како ли ће дати своју главу!“

А Вук на то одбруси везиру:

„Турци, ко ми никад не умиру,

Царска слуго аферим ти било,

За крст часни мријет' ми је мило,

Хитам с душом небескоме миру,

Јер, јунаци никад не умиру,

У врат су ми кости чудновате,

Џелати ће руке да сакате,

Докле моју главу посијеку,

Ја ћу слушат' џефердара јеку.

Избројити бар десет пушака,

Ти толико изгубит' Турака,

Ил' ако ћеш кољи до поноћи,

До тада ћеш и ти на ред доћи,

Јер чим сретеш првог Црногорца,

Осветиће брата или оца.“

Везир плану, викну на џелата,

Најоштрије сбље да се хвата,

Али ко ће Вука погубити,

Не могу га сабљом дохватити,

Но му џелат иза леђа иде,

Да га како дохвати с позиде.

Двапут сабља безумног џелата,

Засијеца про Вукова врата,

Крваве се уздише свијеће,

Вук ко Ставор с мјеста се не креће.

Оштра ђорда трећи пут кад сину,

Паде глава великом Србину,

Труп затиште врата од шатора,

А звекнуше токе до ставора.

Кад уд'ришепусте од ледину,

Одјек оде уз Ловћен планину,

Про кланаца и крвавих чука,

Глас последњи Мандушића Вука,

Ту му лоза јуначка нестаде,

Ал' јој пјесма вјечни живот даде.