Голгота и васкрс Србије

Савезници и централне силе

Бијаху се грдно завадиле

Око нове подјеле свијета

Свак свакоме за понешто смета

А зло добру никада не слути

Све се нешто по свијету мути

Пут Балкана сви упиру прсте

Што клањају или што се крсте.

Европске се карте прекрајају

О злу свјетском бездушни маштају.

Крвав мјесец поче освитати

Рече народ биће да се рати

Сад Германи имају у плану

Да освоје земље по Балкану.

А Србија и с њом Црна Гора

Од Авале до сињега мора

Крварише два балканска рата

Па сад нова невоља пред врата.

Ратни повод чекају Нијемци

Док на нашој Миљацки ријеци

Принцип уби Франца Фердинанда

Још злу тешком свијет се не нада;

Али ће га ухватити страва

Кад зарати тридесет држава.

Бечки ћесар први уризика

Под окриљем својих савезника

Ни море му до кољена није

Куд ће друго него пут Србије.

Четрнаесте крваве године

Мисли с војском про Саве и Дрине

Би у Дунав Србе да потопи

Па да очи под старост заклопи

Поћорек му калаузи војсци

Ђе су Срби — ту су Црногорци.

Побједничке српске јединице

С Куманова и са Брегалнице

Црногорске с Берана и Скадра,

Ето војске што ће бити кадра

Бечку силу тући на мегдану

И побити међе на Балкану;

Швапске трупе луда памет води

„Да су броди ђе год дођу води"

Докле мајке прокукаше њине

Кад стадоше газит' преко Дрине

Јер Србија храбра чеда роди

Да државу држе у слободи

Освајача свакога да врну

И ноћ тамну сабљом да разгрну.

Кад кренуше српске војсковође

С њима кука и мотика пође,

У свакој је сабљи Карађорђе

Сила силу срете на бојиште

Но множина Србина потиште;

Јер још Србин прикупљаше снагу

Да васкрсне домовину драгу.

Под крвавим борбама узмиче

И слави се на Церу примиче.

Ту ће Степа на планини Церу

Да им бечку запјева оперу,

Какву Швабе нијесу слушале

Ноћи су их од ње прождирале.

Ту бастаде овом вуку горском

С умореном и сломљеном војском

Поврнути у оружје вјеру

И побједу однијет' на Церу;

Да се прича за дуго времена

Ђе је швапска војска скомаћена

Тога јада и швапског пропада.

На врх Цера и Косанин града

Сретоше се у црно поноћи

Ко ће моћи — а ко ли ће проћи,

Пета швапска изгибе армија

А спашава друге бјежанија.

И трећег су дана у заранке

Поткупили шипке под опанке,

Питала је тада војска њина

„Казуј стрина је ли близу Дрина?"

Покосише Срби тијех дана

Свјетску славу с крвавог мегдана

Па на бедем своје престолнице

Одмараху славне јединице.

Но почеше звати позивари

Ето опет Швабе и Мађари

Србину се саставише вјеђе

Чим му швапски војник међе пређе

Рало баци а московку зграби

Да учини мушки дочек Шваби.

Падоше му на обарач прсти

Са њим стаде Србин да се крсти,

Но залуду потискујеш Швабе,

Придолазе ко да гину џабе.

Јуришају није вајде крити

Мука ли их бјеше уставити,

Ал' се Срби не бојаху страве

Док лешеви сву Србију плаве;

Па оступа Мишић Сувобору

И нада се ратноме укору,

Јер још Србе потискаше Шваба

А војвода Путник испред штаба

Шаље хабер на бојноме пољу

Да Мишићу сломи самовољу

Да од ратног не оступа плана

Па и Степи нађоше мана.

Грми на њих орлушина стара

Војводе своје храбре кара

Још Мишићу види бестрагију

Кори њега и прву армију:

„Мрднеш ли ми стопу с тог браника

Србија нам нема пиличника

Војници ти оступат' не смију

Не смијете пуштити Србију.

Степановић хоће као и ти

Русе ћу вам главе погубити

Ђенералске скинут' еполете

Корак више ако узмакнете.

Зар два српска најбоља војника

Да ухвати од Шваба паника."

Тако њима Путник проговара,

Ал' зар Милош послуша Лазара

С двојицом је уша, код Мурата;

Ту и Мишић отвараше врата

Српској нади и српској слободи

Благо српству што Мишића роди.

Јер Живојин из голог ината

Сам учиње прекретницу рата,

Армија му бјежи у нереду

Али он се нада у побједу;

На зор своју војску улогори

Да је среди и да је одмори.

Онда рече ђенерал војвода:

„Браћо Срби сјутра ако бог да

На оружје чим зора осване

Да Србији сјутра сунце гране

Нек се храбри за медаље грабе

Да гонимо преко Саве Швабе!

Да будете сјутра у бој борци

Као наша браћа Црногорци

Што дијеле и сад с нама ране

То нека вам сјутра на ум пане!

Сад са срећом 'ајте моји лави

Рапорт примам на Дрини и Сави!"

Кад овако изда наређење

То је било као провиђење

Ту је Србин уз моравац пјева:

..Сад напријед војско Милошева

Да се прича за времена стара

Би ли Шваби бистра Колубара".

Сад да видиш големијех јада

Поћорек се томе није нада,

Већ побједу у руке имаше

А сад им се стрва не знаваше.

Пропадоше регименте њине

Проћера их Мишић преко Дрине

Кажу људи од кад сунце грије

Није било такве бјежаније.

Кад прођоше трком из Србије

Ни ћесар им на ум пада, није

Силна војска у ропство им паде

Ал' им Србин људски начин даде.

Длака с главе валила им није

Док су били робови Србије,

Карађорђа и Милоша дјеца

Испод свога сунца и мјесеца.

Швапско робље робом не чинише

Но им људски начин учинише,

Том се чуди у такву прилику

Сва Европа српскоме војнику;

Задње парче хљеба робу дава

Док је и сам од глади скапава.

И други пут Аустрија паде

Србин своје оружјем не даде,

Но кад Шваби Србин падне шака

Аустрија неће бити таква,

Нит' ће много на образ пазити

Српској ће се нејачи светити

Тако Срби завршише војну

У својему Београду стојну.

Борише се ко икада прије

Ради Марне и рад, Галиције

За се трупе везаше толике

Да помогну своје савезнике;

Но их срете нова изгибија,

У тифусу огрезну Србија,

Та посија милион гробова

Од болести праха и олова.

Но зло једно никад само није

Јер поново ето Аустрије,

Таман Срби пушке охладише

Кад поново Швабе навалише;

С много више силе и ината

Да проломе од Србије врата.

Четири су стране од свијета

С триста иде Аустрија клета

Са Швабама иде силе пруска

Јер им кућа бијаше преуска.

Трећи пут ће Саву прегазити

А Бугари с плећи ударити

Живистијан гмиже обилати

Са Србијом и небо зарати.

Злога рада, грђега времена

Сад пред Швабом ето Макензена

'Оће бољи испред Поћорека

Ал' га Павле Јуришићу чека

Из школе се као ђаци знају

Сад се огњем пушчаним сретају.

Српска пушка у овакве муке

Нит' би гора нит' у горе руке,

Но другијех сто невоља има

То се грдно освети Србима.

Остадоше у ратном заплету

Само сами на овом свијету.

Ниђе њима не бјеше ослонца

Сем у свога брата Црногорца;

Па се Србин у њега и нада

Мријет' неће без голема јада.

Остадоше у тој помрчини

Ко кап воде на морској пучини,

Јер далеко савезници бише

И о свом се јаду забавише.

Сад да пјевам за српску голготу

Докле су ми гусле у животу,

Нек причају танке струне њине

Шта је међа своје домовине;

Када на њу навали множина

Али ко је препао Србина,

Под облаком неђе сину зраци

Над Србијом бијаху облаци,

Ал' њих српски раздиру барјаци

Тробојницу шири српска слога

У Београд неће швапска нога.

Кад се живот домовини дава

Брисани смо из бројног састава,

Гавриловић српској војсци рече

А крв Савом ко вода потече.

Браниоци српске престонице

Дочекаше швапске јединице,

Крв се њина не жалећи просу

На студену поред Саве косу.

Но навали сила душманина,

Ал' још има Србија Србина,

За Београд попадаше лави

А Србији дан свиће крвави.

На њу Њемци ко џелати лете

Да их срете генијални Гете

И те јаде да види очима,

Што би рек, о сународницима.

По њој људско загази лудило

Причај вило што је даље било

Не шће зрно клицом заметнути

Ниђе жито по њој не прокласа,

Кад опанку њеном нема спаса

Од барута у сред подне смрче

Али Срби пут крвави крче:

Неда Србин стопе Немањића

Без мегдана и крвопролића,

Нит' се може одупријет' сили

Нити му се покорити мили.

Све се крену у чете јуначке

Од тојаге па до клупе ђачке;

Све се бори—ал'Србија гори

Стари Путник и збори и твори.

Каза краљу и своме народу:

„Ми никоме не дамо слободу,

Докле буде колијевке наше

Биће наше што се досад зваше".

Па под борбом у најтеже дане

Стопу једну не да без одбране,

Не да своје српска сабља стара

Док му бану хиљаду каплара,

Све ђетића лика Обилића.

Сваки у строј мјесто оца стаје

И сваки је спреман да истраје,

Од њих нико још не брије браду

Али гинут' за Србију знаду,

И у такво јуначко прегнуће

Виђе Путник да ће у беспуће

Али пораз неће да признаде

Па ка Грчкој оступати стаде.

Но пролаза ни тамо не бјеше

Јер Бугари Качаник узеше,

Па с народом и са армијама

Окрену се ка Проклетијама.

Нема небо за њега милости

Али носи Немањића кости.

Хоће с војском до дна бестрагије

Мисли преко тврде Албаније,

Ал' то неће Мишић Живојине

У Србију хоће да погине

Па му збори у Приштини граду:

Нећу такву послушат' команду

Нити твоју, нит' нашега краља,

Зар оружје српско да се каља

Ако данас окренемо плећи,

Што ће за нас историја рећи

И ја нећу с косовске равнице

Помакнути моје јединице

Корак више нећу оступати!

Ја ћу Њемце овђе дочекати,

Или овђе ил' вароши Пећи,

Зар се смије с мегдана утећи?

Оступати даље не смијемо

Но последњу битку да бијемо,

Да гинемо свијетла образа".

И још Мишић војводама каза:

„Ко то неће зле му ето среће

Пут вам срећан — Мишић с вама неће".

С њим се ратно не сложи вијеће

У часове тешке српске туге

Степа дава приједлоге друге.

У невољи излаз дава бољи:

„Војводо, погинут' је лако

Зар Србију спашавати тако?

Нема другог спаса нити наде

Оступајмо па Бог што нам даде".

То Мишићу Степановић рече,

А срце га за Србијом пече.

„Док имамо круну и армију

Спасићемо од ропства Србију

Не смијемо војску жртвовати

Доће земан да се ово плати.

Бугари ће на нос посрнути,

Нијемци се грдни поврнути

А ни мени данас није лако

Оставити земљу у плам тако.

Овако се учињети мора

Нема другог спаса нит' избора.

Ако здраво доведемо војску

Скадру граду на обалу морску,

Припремимо добро јединице

Са нама ће наше савезнице

Биће наша лука ако бог да".

Војводи говори војвода

И владар је наредио тако

Не смије се друкчије никако

А у ове историјске дане

Црногорци гину на све стране

Као што су вазда научили

И швапској се одупиру сили.

Но кад бедем паде на Ловћену

Краљ напушти историјску сцену,

Ал' Вукотић сердар на Мојковцу

Српској војсци држа пут о концу;

И уради као нико прије

Да се прича док је историје

Српској војсци оступницу даде

Јер депешу од Срба имаде.

Отворите нама путе лави

Да вас српство довијека слави,

Два-три дана не треба нам више

Да се наша војска курталише.

Двадес, пуних дана Црногорци

Држе пролаз србијанској војсци,

Па нек слави Србин Црногорца

Да Божића не би код Мојковца,

Ни Васкрса на Кајмакчалану

Све им роба и гроба допану.

Зато Јанко мојковачка врата

Не шће пуштит' рад Србина брата.

Но им међу главама богазе

Докле Срби у крв своју газе.

Јер оступат' поче српска војска

Са Косова пут поља Ћемовска,

А одатле према Скадру граду

Пола војске изгубило наду

Да ће икад натраг да се врне,

На згаришта у домове црне

А достини у очима пише

Да Србије неће гледат' више

И куда је Србин прогазио

Ту вран перје не би износио.

Ал' четири пред војском војводе

Што за Голеш војску не заводе

Бојовић је до Степановића

А Радомир Путник до Мишића;

Да прегазе тврду Албанију

Како знаду и како умију

Да је пређу пјешке на опанке

Куд ћеш веће муке за јунаке.

Равницама мочваре сретаху

Планинама сметови бијаху

Свуда бјеху безизлазни пути

Кидисали на њих Арнаути,

Изнемогле што сједну крај пута

За трен ока ноћ тамна прогута.

Иду гладни, изнемогли, боси,

Ал' оружје свако своје носи,

Са њим снива са њим се покрива

Само оно издало га није

Да бој са њим за Србију бије.

У те страшне муке вапијуће

Ђе одважни почне да посрће,

Па изгуби наду и сустаје

Ту ће српски војник да истраје.

Смрт им бјеше обична и проста

Нико не зна колико их оста,

Кроз гудуре ломне Албаније

То од јада нико броја није,

Док му кућа и Србија гори

Са сваком се муком Србин бори.

Од глади се ко од зрна гине,

Навалиле на њих болештине.

Преко туђе земље и богазе

На њих јади сваки наилазе,

До јуче су то били змајеви

А сад живи ходају лешеви.

Али српске дођоше колоне

И до Крфа и града Валоне

Остављају за собом гробнице

Али мушки носе тробојнице,

И још држе у побједу наду

Јер имају лаве за команду.

У богатству оваквијех мука

С њима херој гвозденога пука

Дична сестра Савића Милунка

Човјек-жена онога времена

И једина у војскама жена.

Дивио се свијет тој дјевојци

Храбра бјеше ко најхрабри момци.

Замотала косе под шајкачу

Куда прође гавранови гачу,

Своју пушку ко Србију грли

Та је жена херој неумрли.

Голготу је мушки прегазила

То је српска Орлеанка била.

Сад да пјевам за острво Видо

Бих му бедем најтврђи озид'о,

Костурима српскијех војника

То је српска највећа трагика.

Колико их дневно умираше

За гробове мјеста не имаше

Одатле је и гробница плава,

Али неће допаст заборава.

Исцрпљеност и стотине мука

Косила је дневно пола пука,

Да се прича док је обале морске

За голготу србијанске војске,

За надљудске муке вапијуће

И поновно њено васкрснуће.

Под болничким шаторима

Сјећају се Шумадије,

Кренули би у бој за њу

Но тијело кадро није.

Пушке теже но Авала,

Фишеклије но даљина,

Па мишице одмараху

Док прокапље дреновина.

Ту ниједан гори није,

Од Тодора од Сталаћа

И ту снагу прикупљаху

Преживјела српска браћа.

Колико је Поцераца

Ође дошло са Мишара

Кајмакчалан да прегази

Пут Србије пр'о Вардара

Под Солун су Синђелићи

Рајићеве љуте чете

Страхинићи у бој крећу

Да Србију мајку свете,

Са њима су добровољци,

Сви говоре чисто српски,

А огњишта њина гази

Заједнички душман мрски.

Дохиташе из Европе,

Америке и Русије,

Јер их родна груда веже

Да се за њу крвца лије:

Па их није колебало

На коју ће кренут' страну,

Било им је најважније

Кућа им је на Балкану.

Па кренуше Југовићи

Мајци земљи уз литице,

А за њима истог часа

Савезничке јединице.

Од Солуна пут Кајмакчалана,

Про шанаца и беспутних страна,

Прогрмјеше пушке осветнице,

Потекоше сузе радоснице.

Кад јурнуше пут Србије лави

Накривише шајкаче на глави,

Сад нек чека ко чекати смије

Кренули су Срби пут Србије.

Корак им је даљи од погледа

То још свијет не бијаше гледа.

Та планина и сад стоји така,

Ко да виси небу из облака

Ту би мјесец починути мога,

Кад се врати с пута далекога.

Те врхове дуга не допире

Ал' ту Србин гине и умире.

Залуду се Бугар одупире,

Те висове природна стравила

На јуриш је војска освојила ;

Па сад не знаш ил' громови бију,

Ил' је поклич напред у Србију.

Тако Срби преко тих висова

Продријеше ко преко плотова.

Пруски војник за такво прегнуће

Крт бијаше ко љесково пруће.

С тих висова, с тих орлосједина

Урниса је Србин Бугарина.

Савезници мушки се борише

Али Срби своје ослободише

Залепрша тробојка високо

А покличе Србин као соко:

„Бугарине, словенски изроде,

Што нож брату у леђа забоде,

Од Велбужда до данашњег дана

Доста си ми задавао рана.

Чекај, рђо, не обрћи плећи

Ћах ти нешто о Србији рећи,

Жељан сам је три године дана

Сад је виђу са Кајмакчалана.

Силно сам се њојзи ужелио

Да бих теби јаде опростио,

Што си по њој урадио јуче".

Онда Србин оружјем развуче

Па начиње од њих касапницу,

Ослободи битољску равницу.

Како српска војска наилази

Македонац са пјесмом прилази,

Пушку љуби а мишице има

Наплаћује своје Бугарима.

Кад макоше с пута бугарију

Онда Срби уз Македонију

Пролећеше својим капијама

Са француским славним армијама.

Као они у овоме рату

Нико ријеч не држа задату.

Колико су умјели и могли

Србима су на муци помогли.

То заборав неће покрит' нигда

Док је Крфа и острва Вида,

На муци се пријатељство зида.

То им Срби не заборављају

О голготи својој кад причају.

Но сад Њемац бјежи из Србије

Ко да пушке никад има није.

Стић, се неда јер главу спашава

Ниче Србин ко из земље трава.

У велике историјске дане

Поче народ борбу на све стране

Не шће гледат' рука скрштеније,

Распадање бечке монархије.

Царска круна у крви заплива

А наш народ сан вјековни снива,

Па се диже да га чини јавом

И овјенча слободом и славом.

Трже народ оружје у руци

А пред њиме Солунци ко вуци

Па је ово славно покољење

За слободу и уједињење.

Кроз крваве борбе заједнички

На пријесто стало побједнички.

Под једно се шљеме слога роди

Та идеја и данас нас води

Те живимо сложно у слободи...