Сабљо моја ти ми крвник била

Заим паша, по вољи султана,

Бану с војском до равних Бањана,

Па одмара војску под шатора

На граници ломне Црне Горе,

А одатле за неђељу дана,

Мисли паша пут Цетиња равна,

Да нам утре и тај зрак слободе,

Што свилуће са крваве ђорде.

Док уморну одмараше војску,

Посматраше земљу црногорску:

Свуда љути кланци непролази

Куда и вук с опрезом пролази.

Ал' се Заим не окреће на то,

Све му бјеше однекуд познато,

Јер до тада заспив'о није

Да не сања ове сунтуклије.

У сну гази крила од орлова,

Силав пуни пламеном громова.

Али му се ни у сну недаде,

До Цетиња проћи кроз те аде.

Па се паша спремаше на јави

Да врлети ове окрвави

И уведе своје Анадолце,

Да ис'јече листом Црногорце.

Што мишљаше, гласно говораше,

Ал' му једно јасно не бијаше –

Како овдје Црногорци живе

У те пусте камењаре сиве:

Земљом миле шаргани к'о мрави,

А небо се облацима дави,

Ноћи црне, а дани крвави,

Ту се и лав препадне и страви.

Ко кроз маглу јаничар се сјећа

Колибишта, гусала, свијећа...

Ал' сјећање изблиједи свако,

Ма би позна своју кућу лако,

Ко очима да је гледа јуче,

И он лозу из Бањана вуче,

Али не зна из братства којега

Поведоше у Цериград и њега.

Ничега се друго не сјећаше,

Ал' то мјесто рад виђет бијаше.

То пашину душу данас мори,

Ал' о томе ни са ким не збори.

Но протече друга хефта дана

Док му слуге из ломних Бањана

По три Бањке воде у заранке,

Да га служе до у саму зору

У његовом свиленом чадору,

Једна каву, а друга ракију,

Док му трећа приждива симсију.

А по ноћи паши браду гладе

Те дјевојке и невјесте младе.

Па су бањске шћери и одиве,

У те дане и те муке живе,

Саме себе младе сакатиле,

Косе сјекле а лице грдиле

У планинске криле сунтулије,

Ђе их Турчин наћи не умије,

И топиле у чатрње воде

Да их паши у шатор не воде...

Но трећи дан пред вече, по хладу,

Воде паши робињицу младу

Да јој сунце не опали лице,

Низ плећи јој пале плетенице,

Са чела јој гранула Даница,

По врх очи љеса трепавица,

Ниске зуба – двије снијежнице

Врат бијели к'о у голубице,

Два јој ока зелена језера,

Мијења би за њу триста вјера,

Дао за њу обадва свијета,

Нема млада ни двадесет љета.

Ђевојачке набрекле јој прси,

Да се памет човјеку замрси.

Ни у сну се љепша не појави,

Паша такву гледаше на јави,

Па својему не вјерује оку

Или гледа вилу ил' ђевојку.

Но влахиња нема алавије,

Ухватише и њу Османлије.

Нема цура среће к'о љепоте

Па у земљу тоне од срамоте,

Јер не стижесеби да пресуди,

Пашини је ухватише људи,

И ето је доведоше младу,

Да је паши за једну ноћ даду!

Паши више свијета нестаде,

Па око ње облијетат стаде.

Љепота му њена разум смрачи,

Па влахињу под шатором свлачи.

Она рони сузе к'о бисере,

А куми га: „Не, турске ти вјере,

Мајка ми је казивала стара

Да ја имам брата јањичара,

Да је и он паша као и ти,

Рад њега ме немој обљубити...“

Ал' не чује Турчин шта му збори,

Дивља снага ђевојку обори,

Не мога га ничим премолити,

Нити мога другачије бити...

Но у јаду док се отимала,

На паши је биљег угледала:

Попут крста рана обилата,

Од рамена, дохвата до лакта!

Па се сјети ова бањска вила –

Мајка јој је стара говорила

Да би сина могла препознати,

Ако икад у Бањане сврати;

К'о дијете у огњиште паде,

А рана му као крст остаде...

Докопа се пламена ханџара,

Своје срце у грудима, распара,

Умирући, паши проговара:

„Куд ће мука и срамота виша,

Шта уради од сестре Станиша?!

Носиш биљег на бијелој руци,

Дабогда те погубили Турци!...“

Клетвом брата Милица дарива

И рече му: „Још је мајка жива...

Три су сестре старије удате,

Сад знаш ко си, Станиша небрате...

Зли ти пути у село Злослути,

Црн ти образ, црно виђеније...“

Рече сестра брату, па умрије.

Кад разабра шта је учинио,

Прокле уру када се родио,

Од недрага стиже до немила,

Рече: „Сабљо, ти ми крвник била!

Моја душа у пакао оде...“

Онда крену мајци у походе.

У зору је паша дојахао

Мјесту ђе је давно челом пао.

Ал' не зове у помоћ сјећање –

Позна кућу и своје имање,

Покрај гувна зелени се јела

Ђе је глед'о мајку док је прела

И хаљине меке њему ткала,

А он слуш'о пјесме са гусала...

И док мајку из куле изводе,

Она збори: „Склава ти Господе,

Два пут си ми Станишу дарива,

Славићу те докле будем жива...“

Кад је руком биљег опипала,

Свом је сину у наручје пала,

Па свевишњем захваљује Богу:

„Сад, Станиша, умријети могу...

Него, ђе си, мој милосни сине,

Не знах за те толике године...

Оца су ти погубили Турци,

Ја, слијепа, с тојагом у руци,

Три сам шћери, сине поудала,

Остала је још Милица мала,

И она је девојка стасала...

Ал' нам Турци сваке јаде граде,

Ма нам тебе Бог и срећа даде,

После дугог чекања и наде.

Па, мој сине, ја ти нећу дуго,

Пази кућу, сестре и све друго,

Све што ти је од оца остало,

А данас те, сине, дочекало

Чекала те немаштина наша...

Него, сине чујем да си паша,

Па Станиша, млијека ти мога

Не зулуми, сине нејакога,

И не пушти, сине забораву

Црну гору, њен понос и славу...“

Од топлијех мајчиних ријечи,

Јаничару пусто срце јечи,

Па старицу у образ цјелива,

А благом је богато дарива,

Док је жива да хараче плати,

Да се има са чим укопати.

Онда посла телала за попа,

Да му сестру крај оца укопа.

И даде му блага пет бисага –

Три ћемера божјем храму даје,

Своју грешну душу да окаје,

А два даде старом црнорисцу

Да му сестру сахрани Милицу.

Па на кулу бану бањском кнезу

Да му крвљу залије трпезу –

Посла га је он у јаничаре

И од мајке одвојио старе.

Кнез му почаст учини највишу,

Не знајући да гледа Станишу,

Да ће своју лозу да халали...

Но пред пашом уз чибук се хвали:

„Десна руко цара честитога,

Увијек сам умио и мога,

Покупити харач и дацију

И осталу цареву мирију,

И били смо вјерна раја цру,

Но, добро ми доша, господару...

Па Заиме, твојега ти дина,

Потврди ми књежевство на сина.“

Тако збори придворица слуга,

Док Станиши срце стеже туга,

Не могаше више да га слуша,

Па га пита: „Боли ли те душа,

Јеси ли се икада покаја,

Кад јединце од мајки одваја,

Те их цару сла у јаничаре,

Образа ти и славе ти старе?“

Док одговор чекаше трпеза,

Сједијаху три сина крај кнеза,

С друге стране шестина унука,

А кнез паши прича про чибука:

Кајем за све што сам учинио,

А највише што сам се родио!

А то што сам дјецу цару слао,

Видиш и знаш да сам то морао.

А ђе такви требају харачи,

Најлакше се купи од нејачи.

Јединце је најлакше спремити,

Јер их нема ко после светити...“

„Стани кнеже!“ Станиша му рече,

Па га оком ко муња пресјече,

„Неће бити тачне твоје приче,

Мој комшија и солољебниче“,

Па цијепа кошуљу с рамена:

„Видиш, кнеже, крстата знамена,

Познајеш ли руку осветника

Потурчених бањских злосрећника?

Све што имаш, могло би се рећи,

Стекао си на туђој несрећи...

Више нећеш кнеже кнежевати,

Нит крвави данак цару слати!“

Па јатаган пламени дохвати,

А за њиме аге и бегови,

Поскакаше ка горски вукови

И ту кућу ископаше кнезу –

Девет глава паде на трпезу!

„Ето, кнеже, па сад служи цара,

Ово ти је дар од јаничара!“

Па окрену војску анадолску

И напусти земљу црногорску,

Чини му се са коња алата,

Црна Гора као грумен злата,

Да су њени кланци и богази

Рај кроз који задњи пут пролази

И док на пут дуги полазише,

Зачу мајку ђе га кунијаше:

„Проклетство те стигло, ђе год иша,

У зли час те родила Станиша...“

На беспут га клетве испратише,

Да не крочи 'амо ногом више.

Па одјаха недолазу своме

На алату коњу високоме,

А ни горска не зна казат' вила

Каква му је зла судбина била...