Љути шанче, крвљу озидани

Од кад држим гусле преко крила,

И од кад ме пјесма заробила,

Те струнама бесмртнијем владам,

Овој пјесми у загрљај падам.

Црна Гора, дом Црногораца,

Из бусија ниче и кланаца,

Јер слобода не има цијене,

Зато љубим крваве стијене.

Црна Горо, црна од барута,

Горо густа, од сабље и мача,

У свијету равне не имаде,

Како мушки срете освајача?

Преко тебе ни два дана хода,

Ал'0 ти вазда сијаше слобода.

Иако си ко гнијездо била,

Ломила се на те турска сила,

И толики силни освајачи,

Не могаше бит' од тебе јачи,

Но на твоје четири нахије,

Посрнуше прије ил' послије.

На сред тебе двоје Цуцах стоје,

Ко матица у улишту што је,

Свијетлога образа и дјела,

Док је тобом људска крвца врела,

Па Цуцама имам зашто рећи.

Нит пререкох, нити ћу порећи,

Сачувасте жишку на огњиште

Турска сила Балкан кад притиште.

Ви сте стожер црногорске славе,

Кроз бојеве страшне и крваве

Јер сте биле прве на удару,

Зато славим Црну Гору стару.

И њезине најстрашније кланце,

Који ропске не познаше ланце,

Па ти пјевам, мој гласити роде,

Дико наша, гнијездо слободе,

Цуце моје, свијетло огњиште,

Доказано, тврдо упориште,

Цуце моје, људско добјежиште,

Крвавога ропства уточиште,

Обилато каменом богате,

Ал' слободом вјечно обасјате.

Под небеском капом у пружине,

Подигосте људе домовине,

Постадосте гнијездо орлова,

Слободара, правих витезова,

Мој камену, славом овјенчани,

Тврд бедеме, никад обурдани,

Љути шанче, крвљу озидани

Гробе свети, пјесмом опјевани,

Термопилре што свијећу спаси,

Те је никад нико не угаси.

Црна Гора кад оно пропаде,

Турцима се Липовац не даде.

Град јуначки испод једног крова,

Ћуприлић је освојити проба,

Да посјече седамдесет глава,

Цуцке ђеце, будућијех лава.

Ал' везиру бјеше немогуће,

Доћ, с оружјем до те једне куће,

Те град поста круна историје,

Да нас нико покорио није.

Кад Цетиње у пламену бјеше,

Липовац нам Турци не узеше,

Не дадоше Цуце у Липовцу,

Да погине име Црногорцу.

Па посјече цуцка сабља наша,

Пет бегова, седморицу паша,

Ал' вјешт начин ниђе није био

Но је сваки сабљу омастио,

Па се мислим од којег ћу цуце,

Пјеват сјају – сјајном као сунце,

Многом од њих, докле Србин дише,

И докле се историја пише,

И докле се слави олтар свети,

Гусле неће дати умријети.

Докле траје сунца и мјесеца,

Његошеве Луче и Вијенца,

И док Српског огледала буде,

Нараштаји знат ће ове људе,

Какви бјеху и одакле бише,

И шта за свој народ учинише.

Само мога срце Обилића,

Тражит хараџ Хамзи од Никшића,

То је Цуца, Никац од Ровина,

Рађа ли се бољега Србина,

На Ублима посјече Ћехаја,

Оногошту са ханџаром граја,

Те му слаше што Никац искаше.

Па ђе ми је љута крволија,

Из Челине, војвода Илија,

Што ханџаром Дугу запријечи,

Фериз пашу сабљом излијечи,

Гадарију у његовој руци,

Светковаше и Срби и Турци.

Па јес, био јунак од јунака,

Што је главу с Ђулек бега смака,

Без јуначке муке ил' ризика,

То је Цуца Стевовићу Мика,

Бесмртника мало ваких има,

Ка ми Ђоко што уби Селима,

На Вучјему крвавоме Долу,

Ка' што личи цуцкоме соколу.

Понајприје ћаше сабљом смаћи,

Кад могаше себи равног наћи,

Па Којица Вуков, Салих пашу,

Преполови на границу нашу,

Кад га мачем, по цуцки протресе,

Рамено му са главом понесе.

Жалио га бјеше ка' он њега,

Те му није мака са биљега,

Па је л' било јуначкога ока

Као Цуце Кривокапић Јока,

Што је сабљом пашин врат пронаша

То Цуцама бјеше пети паша.

И њега смо мушки дочекали,

И мјесто му за укопа дали,

Пјесник Његош за њега је река

Да је слика правога човјека,

Да не виђе с оба своја ока,

Бољег Цуце од Гиљена Јока.

Тога вакта говораху Турци,

Не од зора, већ на тешкој муци,

Оружја нам и турске нам вјере,

Сури међед није зло звијере.

Него Мирко Живков са сред Цуца,

На њ, ни пушка неће да запуца,

Нит јатаган оштри да пријене,

Прси су му ка цуцке стијене,

Не утече – уби – посијече.

Па јунаштву Гаврилова Баја,

Ниђе није могло бити краја,

Јатаганом дијељаше правду,

Да нас боље Османлије знаду.

Па Омутић, крваву зидину,

На срамоту сили и Турчину,

Дреко Косов узе и обурда,

Ко би други и није му чуда.

Но ђе ми је славоноша наша,

Радуловић Симо, харамбаша,

Што кроз облак праха и олова

На изворе Никцу споредова,

Који никад у времена она,

Осим тока не има заклона.

А и њих је скинуо с Алије,

Да се боље виде из бусије.

Па ко оно уз рудину хуче,

Док оружјем око себе туче,

Који цуцки то бијаше вуче,

Оно Вуко Голубов бијаше,

А о њему пјесма говораше,

Стоји ука уз Рудине Вука,

Турска би се сила препанула,

А не мртва корјеничка војска.

Но им оста дужан сератлију,

Крвопију, Шеховић Авдију,

Са њим главу Ћеримагић Усе,

Једним зрном двије главе русе.

Попадаше крај његових нога,

Је л' то икад ико више мога,

А ђе није сјека по двојицу,

Дужан им је тридес, и тројицу,

А гром када бије по планини,

Мислим Брешка, Жутка Липљанина,

И дан данас грми из бусије,

Ка' што знаде прогрмјети прије,

Кад је Никцу десна рука био,

И јунаштвом себе прославио.

Па док соко своје перје носи,

И докле се До Кобиљи коси,

Знат' се хоће за сивога птића,

За хајдука Пеја Марковића,

Ђе пушчани огањ пламтијаше,

За њег' ка' да чибук горијаше,

Ниђе јеле покрај пута није,

А да Пејо није из бусије,

Џефердара бистра опалио,

И с Турчина главу одвалио.

Па Риђицу, Зека Пешикана,

Памти свака крвава пољана,

Кол'ко Турских посјече јунака,

А, нека га, весела му мајка!

Него стан'те, да прикупим снагу,

Да наставим ову пјесму драгу,

Па кнез Роган, јунаштвом заслужи,

Те се њему и Његош одужи,

Дајући му у „Вијенац горски“,

Да почива јунак црногорски.

Јер за такво филозофско дјело,

Требаше му као Роган „чело“

Па учесник битке вучедолске,

Митрополит земље црногорске,

Иларион, Рогановић Цуца,

У ком срце браниоца куца,

Кад причешће смртно војсци даде,

С јатаганом на Ковчегу стаде.

Ту тамјаном није прекађива,

Него сабљом ропству пресуђива,

Поред њега јато соколова,

Свештеника цуцких и попова.

Од хајдука, с Добре Воде Вука,

Многа турска кућа зајаука,

Шћаше скопат у руке ножину,

Па запани на друм, у планину,

А још сунце у заранке није,

Носи турску главу или двије.

А мога је орла на крилима,

Под облаке убит меоцима,

Ал' Турчина не шће из даљине,

Гађат' пушком, но сјећи с подине,

Ђе Оташев удара Мурате,

Клео би се двије војске рате

Јер ђе његов јатаган зазвечи,

Три падају, а четврти јечи.

Па два Вука, два горска хајдука,

Марковићу и Томановићу,

Могао си с њима Обилићу,

Мјесто своја оба побратима,

Ништа грђе, ратоват' с Турцима,

Свједок су ти црногорске горе,

Да просуше турске крви море.

Боже мио, ко је оно био?

Те три сабље поломио бритке,

За вријеме граховачке битке,

И то бјеше крв цуцкога рода,

Кривокапић Милошу, војвода.

Он ријеши граховачку битку,

Али сабљу не гријеши бритку,

Но њом нашега душмана сијече,

Докле земљу не поклопи вече.

А Цетиње, слобода и слава,

Има л' ико оваквога лава,

Па с педесет својијех сестрића,

Лука Сикин под грб Петровића,

Стиже у бој на врх Тарабоша,

А, Тамо је, са сред Цуца поша.

Већ таквога не би бригадира,

Који својој ђеци командира,

Ако с' ови не заузму шанци,

Нит' сте моји, нити сте јунаци!

Па у ране Рогановић Јова,

Колико је остало олова,

Могао је џефердар пунити,

Да га неће ватром преварити.

Па мач њихов, који славом сије,

У десници Савова Илије,

Ба Брдањол просијеца жицу,

А пјесма му прослави десницу.

Па барјактар Ћосовићу Миле,

Је ли било на свијету силе,

Да је њега могла уставити,

Ђе он ћаше загон учинити?

Па Биговић Ђуро, капетане,

У те страшне историјске дане,

И времена љутијех поклања,

Своје прси ниђе не заклања.

Од Трипка је научио оца,

Да свуд буде примјер прегаоца,

Да добије и зададе рану,

Свакојему нашему душману.

Па јуначка кућа Поповића,

Полазник је била Петровића

Код Николе свога господара

На Божић је Зрно разговара,

И књажевом наздрављао бадњаку,

То је могло само бит' јунаку.

Па ђе сердар перовић Андрија,

Што имаше Стевана пјесника,

К'о Његоша, ума надмашити,

И био би сабља замашита,

Да неслоге не бјеше са двора,

Те закука за њим Црна Гора.

У кућића, у Банићевића,

Прослављена четири сокола:

Поготово Вуко и Никола,

Ништа гори станко и Шакоје,

Историје они се не боје.

Па два брата, браћа Кнежевићи,

Што на прво мјесто знаше стићи,

Једно Драго, а друго Голубе,

Ту мегдане не знаше да губе.

Па је л' било соколова тића,

Као Цуце Перовића Батрића,

Ил' витеза, да је земља чула,

К'о му брата, Перовић Радула.

Ти су њуди бесмртни постали,

На ногама својим кад су стали.

Јер из цуцке славне колијевке,

Само дио чињеше ријеке,

Која давно бесмртношћу кану,

Ка данашњој слободи и дану.

Је ли мрамор кула Роганова,

Седамдесет ага и бегова;

Је ли Петар први, ради тога,

Храм на Ћипур дига, славећ Бога.

И побједу мача катунскога,

И оружје ту зароби наше,

Главу Ченгић и Хусеин паше,

И кућића бега Љубовића.

Је л' бег Одо спавао код каде,

Кад му Никац на чардак упаде,

И градом га свезана проведе

Да Оногошт не зна куд се ђеде.

Но До Вучји, ђе сломисмо Турке,

Боља сабља и у боље руке,

Рогановић Милутина, змаја,

Посијече бега Миралаја.

Тако племе људи и јунака,

Никад ниђе не позна узмака,

Грабише се на шанце и лазе,

У бесмртност први да улазе.

Од Миљана гребачког војводе,

Не жалећи гинут' рад слободе:

Од Бојане, до дно Босне равне,

У све битке јуначке и славне,

Те јунаштвом себе прославише,

Да се цуцка историја пише,

Да их гусле памте вјековима,

С јунацима, с Катуњанима.

Но колико још остаде лава,

Из цуцкијех кућа и братстава,

Који храбро на мегдан осташе,

Црногорци када ратоваше,

Не тражећи никад ником ништа,

Но бранећи слободу огњишта.

Једне струне не би издржале,

Од силе се бише покидале,

Само име да спомену њино,

Цуце су ти 'х дале, домовино!

А поносно стабло док израста,

Покољењу цуцком сваком баста,

Мрској сили мушки на пут стати,

И јуначки образ очувати,

Не марећи што се гробље шири

Јер се Цуца са ропством не мири.

У земану Швабе и комита,

Петар Звицер про нишана пита:

„Би ли ово ваша ђедовина,

Или моја земља од старина“,

Па загрће ватром из московке,

Свог народа љуте крволоке,

У том стабло поче ширит' гране,

А спремају Цуце партизане,

Оће момци као преци њини,

Да с' одуже мајци домовини.

На огњишта старци остадоше,

А синови у борбу одоше,

Ка' што су се Цуце научили,

А какви су то громови били!

То бијаху људи и јунаци,

Непрелазни бедеми и шанци.

Ђе год они на пушку чекаше,

Знат си мога, побједе су наше,

Тако Цуце и овога боја

Земљи даше четири хероја,

Сахранише пануле ђетиће,

Али бише – сада су – и биће.

Па сад ове свете аманете,

Ти ћеш, цуцко чувати дијете.

Јер ако би икад белај доша,

Присјети се, сине, Тарабоша,

Вучјег Дола, Граховца, Мојковца,

Ђе се просу крв твојега оца.

Љуби гробље Неретве, Сутјеске,

Памти љуте ране пролетерске,

Слави зору из њихове крви,

Затреба ли, гини за њу први!

Тако ћеш, се одужити роду,

И сачуват земљу и слободу.